Недеља, 26.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Нема лаких одговора на тешка питања Другог светског рата

Забрињавају ревизија историје и политичке манипулације догађајима из овог страшног периода. – Тешко да ће отварање архива значајније променити наша сазнања
Истицање заставе СССР-а на згради Рајхстага у Берлину

Дочекујемо га одајући пошту жртвама, полагањем венаца и пригодним говорима, позивима да се не заборави, а онда се вратимо оним обичним данима у којима пролазимо поред споменика зараслих у коров или правимо селфије на стратишту из Другог светског рата. Данас је девет мај, Дан победе над фашизмом. Тачно 75 година дели нас од тренутка када је Немачка потписала безусловну капитулацију, од тог симболичног завршетка Другог светског рата.

Девети мај је повод да будемо поносни, али и да се запитамо, макар тог дана, каква је наша култура сећања и колико поштујемо жртве, многобројне, цивилне и ратне, страдале у Другом светском рату. Колико историјских чињеница заиста знамо, а колико је плод слободних интерпретација. Нешто о томе рекла нам је у марту ове године Управа Спомен-парка „Крагујевачки октобар” својим апелом „на елементарну људску пристојност” и позивом посетиоцима да се не фотографишу на простору тог ужасног стратишта у неприкладним позама. То много говори  о образовању и односу друштва према свом наслеђу, нечему што је део нашег идентитета, каже у разговору за „Политику” историчар Милан Ристовић, професор београдског Филозофског факултета.

– Хвалимо се да имамо јаку историјску свест, али та количина незнања о нечему што је стварна историја је нешто чиме не можемо да се похвалимо, као ни односом према споменичком наслеђу. Више од 30 година живимо у некаквој друштвеној конфузији, па је и тумачење догађаја из Другог светског рата било показатељ  друштвене и политичке кризе. Историографија не сме да дозволи да се из историје извлачи само један сегмент и он утапа у пропагирање политичких идеја – истиче професор Ристовић.

Он додаје да је велики проблем научне историографије што се заборавља чак и оно што је било утврђено као чињенично и упозорава да то важи и за догађаје и њихова тумачења у вези са Другим светским ратом.

– И у Европи постоје покушаји нових тумачења, ревизије кривице, расправе шта је ко коме учинио, ко је кога ослобађао, а ко окупирао... Тако изгледа историја када је храни политика и то је веома опасно. На нама историчарима је да се боримо свим средствима која нам пружа наука да се не манипулише нечим што је утврђено као историјска чињеница, да не дозволимо да се фабрикује исконструисано виђење прошлости обојено овим или оним политичким бојама – наглашава Ристовић.

Живих сведока трагичних догађаја из овог периода све је мање, па све важније постаје изучавање докумената и грађе који постају глас оних којих више нема, глас о њима. Са великом пажњом научна јавност дочекала је отварање ватиканских архива из периода понтификата папе Пија Дванаестог почетком марта. Реакције су се кретале од скептичности до одушевљења да ће изучавање ових докумената умногоме осветлити ратне године. Саговорник „Политике”, историчар Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије спада у оне прве.

– Није довољна само одлука папе Фрање да се архиви учине доступним истраживачима, питање је и да ли ће архивисти издавати грађу која је осетљива за Католичку цркву, укључујући и ону која се тиче Алојзија Степинца. Сумњам да ће папа, преко себи оданих људи, имати потпуну контролу над процесом издавања грађе, па стога и не очекујем неке велике пробоје. Биће неких нових докумената, али неће бацити ново светло на историјске догађаје и открити нам нешто што већ не знамо – каже Раковић.

За њега је Други светски рат најтеже питање српске историје и истиче да га није лако докучити ни разрешити, због чега су ретки они који су спремни да се упусте у проучавање тог комплексног периода који је обележио и рат против окупатора, али и братоубилачки рат на нашим просторима.

– Нема тог новог сазнања које би драстично променило слику какву већ познајемо о овом периоду. Догађаји су толико драматични и комплексни, да лаких одговора на тешка питања из тог периода једноставно нема – закључује Раковић.

Сајмиште место сећања

Крајем фебруара ове године усвојен је, после вишегодишњих најава, Закон о Меморијалном центру „Старо сајмиште” што је био неопходан корак да овај логор у центру Београда коначно постане меморијални комплекс и да се достојно обележи. Више од седам деценија чекали смо на овај закон и врло смо задовољни што је усвојен, каже за „Политику” Роберт Сабадош, председник Савеза јеврејских општина Србије.

– Чим прилике то дозволе, радићемо на успостављању музеја, места где ћемо се сви сећати наших жртава јер ту су страдали и Јевреји и Срби и Роми. То ће бити и један образовни центар где ће долазити младе генерације, али и место где ћемо и посетиоцима Београда, туристима, моћи да покажемо да смо у оној породици народа која се активно борила против онога што је рађено на Сајмишту. Део меморијалног комплекса су, по овом закону, и Топовске шупе које су биле неправедно заборављене. Ту је страдало 5.000 људи, а у дворишту између зграда, вешали су људе као опомену онима затвореним унутра. Не смемо заборавити да су се бестијалности које нам се данас чине немогуће, догодиле на тим местима – каже Сабадош.

Коментари22
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vladislav Marjanovic
Nije dovoljno oslanjati se iskljucivo na pisane izvore. Treba takodje uzeti u obzir okolnosti koje uticu na donosenje odredjenih odluka, manipulacije, pritiske iznutra i spolja i, posebno, na tumacenje. Ukoliko se to zanemari, istorija se od nauke pretvara u sudski proces, a istoricari od naucnika u cinovnike koji, doduse, poznaju akte i fakte, ali ih interpretiraju u skladu sa interesima politickih krugova koji ih placaju. Spoznaja se potiskuje, a na njeno mesto dovode mitovi i propaganda.
Dragan Pik-lon
@Nikola Andric,nije to bila ruska okupacija vec okupacija Sovjeskog Saveza(komunista i njihove kominterne(ideoloskog aparata).Rusija je i sama bila okupirana od tog aparata na cijem celu je bio Staljin-nije etnicki Rus.Mada imamo paradoksa da isti covek(Staljin)nije bio protiv kraljevine Jugoslavije i njene vojske.Celo zamesateljstvo sa Titom je izveo Cercil sa svojim prijateljem u Titovom stabu(Mekroj,tako nesto).Inace Ruski doprinos pobedi nad nacizmom je nadljudski(26 miliona mrtvih)!
aleksandar
Eto ti sad. Rusi su nas oslobodili, a sovjeti okupirali. Masala. Uostalom, koga stvarno sve to briga? Sto ne razbijamo glavu zrtvama napoleonovih ratova?
nikola andric
Problem je druge vrste. Vrednosni iskazi nisu istiniti ili neistiniti u naucnom smislu. Jos su stari Rimljani tvrdili :de gustibus non est disputandum. Vrednovanje historskih dogadjaja uvek zavisi od nacionalne percepcije dogadjaja. Uporedite samo hrvatske i srpske percepcije pa cete u svakom slucaju moci zakljuciti da obe ne mogu biti istovremeno istinite. Ali nije moguce negirati ulogu Sovjetskog saveze u pobedi nad Hitlerovom Nemackom. Oslobodjenje od Hitlera ne pravda rusku okupaciju .
драган лучић
''Свако људско биће које воли слободу, дугује Црвеној Армији више него што ће бити у стању да врати за живота.'' Ернест Хемингвеј.
Саша Микић
Кажете руска окупација. У реду кад тако мислите, али како то да нико не помиње онда америчку окупацију? Американци су од краја рата па преко формирања НАТО пакта и до данашњих дана војно присутни у државама Тројног пакта. Да ли је Окинава окупирана или су Јапанци једва чекали да им Амери дођу и остану? На крају шта ћемо са војним базама у Пољској и Балтичким државама? Док су били Руси то је била окупација, а како се зове то када су сада тамо Американци?
Dejan
Ima tu i istine - komunizam je po Slovene bio jednako smrtonosan kao nacizam. gruzin Staljin pobio Rusa koliko i Hitler a hrvat Josip je u Srbiji streljao sve sto je bilo casno i odano nekom hriscanskom i patriotskom sistemu vrednosti. Moralo je biti unisteno sve sto je nije bilo poltronskog "karaktera". Jeste komunizam pobedio nacizam ali te 1945. sloboda nije dosla nego su jedni zlocinci zamenili druge
Beogradjanin - Schwabenländle
Кратко, сажето, истинито, без полемике , једноставно истинито.
Dragan Pik-lon
Srbi su u 2.svetskom ratu imali dva oslobodilacka(antifas.)pokreta.Partizane i Kraljevu jug. vojsku.Ne zaboravimo da u partizanima koji su brojali 800 hiljada dusa,bilo samo 6 hiljada komunista i 20 hiljada ustasa.Koji su zdruzenim snagama i manipulacijama oteli vlast u Beogradu.Naselili se u srpske kuce i stanove.Resto znamo.No u 2.svetskom ratu je bio i gradjanski bratoubilacki rat.Koji se zavrsio 90-ih godina.Tako kao sto su Hitler i Pavelic planirali.Srbi su istrebljeni sa svoje-zemlje?!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.