„Власовци” у вртлогу рата

У   ослобађању Прага од Немаца пре 75 година, поред јединица совјетске Црвене армије, учествовали су и припадници тзв. Руске ослободилачке армије (РОА), познатији као „власовци”. Реч је о људима који су у годинама највећег рата војевали против својих земљака, а под командом совјетског генерала и немачког колаборационисте – Андреја Андрејевича Власова. Тих мајских дана 1945. у чешкој престоници, стицајем околности, нашли су се на страни победника. Био је то добровољан, патриотски чин самих војника, супротан дотадашњим наредбама њиховог команданта. Али и – узалудан...

Прича о „власовцима”, који су тог ратног пролећа покушали са себе да скину љагу која их је пратила, и које су једнако презрели и њихови совјетски земљаци и Чеси које су ослобађали од нациста, потегнута је из архива да би најавила прве иницијативе према којима би Праг, у којем су гинули, морао да памти њихову жртву, да им посвети неки знамен.

Чини се да ниједно досадашње обележавање Дана победе у Другом светском рату није изазвало толико опречних тумачења догађаја од пре 75 година као овогодишње. Већина држава које су биле под окупацијом Хитлерове Немачке, а које су после година тешког ратовања ослободиле совјетске трупе, одједном је почела да проналази „историјске доказе” према којима су се припадници Црвене армије у свему поменутом нашли малтене случајно, а не зарад борбе против нацизма.

У ту причу уклапа се и судбина генерала Власова (1901–1946), једног од најцењенијих Стаљинових војсковођа и учесника битке за Москву 1941. Годину дана након ослобођења совјетске престонице, током Љубанске офанзиве на Волховском фронту, јединице којима је командовао нашле су се у окружењу немачке 2. ударне армије, а сам Власов је заробљен. У замену за слободу прихватио је сарадњу с вођством Трећег рајха и преузео команду над „Руском ослободилачком армијом”, формираном од заробљених совјетских војника и противника Стаљиновог режима. Поново није имао среће: у руке Совјета пао је 1945, да би по окончању рата био оптужен за покушај државног преврата. Лишен је свих војних и цивилних признања, осуђен на смрт и – обешен.

Оних које је Други светски рат приморао да се, без сопствене жеље, али руку подруку с истинским издајницима, боре против рођене домовине било је, практично, у свим земљама. У Совјетском Савезу оне који су, без обзира на околности, ступили у службу непријатеља по правилу је чекала – смртна казна. Са друге стране, услови у немачким заробљеничким логорима били су ужасни. Посебно за совјетске заробљенике. Приступање „РОА” било је, ако ништа друго, шанса да се преживи. А вољних да крену тим путем било је на хиљаде.

Недавно уклањање споменика Ивану Степановичу Коњеву, совјетском маршалу чије су јединице ослободиле Праг од Немаца, већ само по себи било је лоша намера, пренео је пре неки дан Радио слободна Европа. Још горе је инсистирање актуелног градоначелника чешке престонице Адријана Крначова да се обележи сећање на припаднике „Руске ослободилачке армије” предвођене генералом који је хиљаде својих следбеника обележио жигом издајника.

Трагично за „власовце” било је то што их нису прихватили ни Чеси ни савезници. Оне који су веровали да су се домогли совјетско-америчке демаркационе линије Американци су једноставно разоружавали и предавали гонитељима. И сам генерал Власов заробљен је док се возио у једном америчком џипу. Ма колико били ношени бурним ветровима рата, деловање „власоваца”, чак ни током ослобођења Прага, не би могло да се подведе под категорију борбе против нацизма. Био је то само још један узалудни покушај да се преживи. На Запад је успело да их се пробије једва неколико хиљада.