Поступци за лекарску грешку не смеју да трају дуго

После одустанка тужилаштва од даљег кривичног гоњења интернисте Драгана Станојевића и гинеколога Миодрага Станића, против којих се поступак водио због несавесног лечења Јелице Панић (25) из Параћина, која је пре десет година преминула од компликација насталих током анестезије, још једном се поставило питање доказивости лекарске грешке.

И не само то. Поставило се питање да ли судски поступци морају да трају и по читаву деценију, голготе коју за то време подносе чланови породица преминулих, али и постоји ли међусобна солидарност лекара у оваквим случајевима и да ли је јавност склона да оптужује без коначне одлуке суда.

Адвокат Крсто Бобот, који је заступао оштећене у судским поступцима покренутим против лекара због смртног исхода, каже за „Политику” да је више разлога због којих поступци покренути против лекара дуго трају. Прва грешка је, како каже, што се након смртног исхода не уради комплетна, судско-медицинска обдукција, већ само клиничка.

– Судско-медицинска обдукција неопходна је како би се темељно видело шта је проузроковало погоршање здравственог стања код пацијента и евентуалну смрт, узели исечци ткива, урадиле токсиколошке анализе... Често се управо то не уради како треба. Клиничка обдукција се задовољава утврђивањем непосредног узрока смрти, али не улази дубље у проблем шта је изазвало тај непосредни узрок. Да би лекар био осуђен, суд мора да има стручно знање које, нажалост, нема и због тога мора да ангажује судске вештаке. А судски вештаци су склони да се солидаришу с колегама. Једноставно, они неће да буду децидни када нису сигурни у нешто, а врло често је тако. Вештаци онда, готово по правилу, остављају више могућности зашто је могло да дође до смртног исхода или до неке друге грешке. Због тога се често релативизује поступак лекара. Да би лекар био осуђен мора да постоји узрочно-последична веза између његове радње и смртне последице. Та веза мора да буде на терену непосредне узрочности што значи да је он применио очигледно неподобно средство или очигледно неподобан начин лечења. На крају, то кривично дело лекарске грешке је тако описано да га је тешко доказати – објашњава Бобот.

Адвокат се не слаже с констатацијом да је закон лош, него наводи да је живот много компликованији него што прописи то могу да предвиде. Додаје и да је лакарски позив, сам по себи, пун неизвесности, неодређености. Лекари често, наводи Бобот, нису сигурни у неке резултате својих дијагноза, терапија...

– Уколико би се ово кривично дело шире прописало, лекари би одговарали и за најситнију грешку. А сви грешимо. Овде је потребно доказати да је коришћење неких средстава или поступака довело до погоршања здравља или смртне последице. Греши и тужилац јер често креће с максималистичким захтевом у оптужењу, а могао би, рецимо, да се фокусира само на погоршање здравља, а не на смртну последицу. Можда бисмо у таквим случајевима имали више осуђујућих пресуда. Додуше, оне би биле с блажим казнама, али би оне биле правноснажне. У пракси се често дешава да тужилаштво инсистира на смртној последици, а да се на крају испостави да је било пропуста лекара који су могли да доведу до погоршања здравља, али нису узроковали смрт. Када суд то утврди, за први део дела већ наступи апсолутна застарелост. За боље процесуирање оваквих случајева неопходно је веће знање суда у тој области. Такође, потребна је боља координација с тимом судско-медицинских вештака – сматра наш саговорник.

Све се, закључује Бобот, своди на ентузијазам појединца.

– Ако имамо тужиоца који воли свој посао, који је предан, који ће да анимира полицију и вештаке, ако имамо судију којем није тешко да прочита достављена документа, а потом их и савлада и не плаши се да пресуди у оваквој ствари, онда ћемо добити правноснажну пресуду. Нажалост, у пракси ствари не функционишу тако – каже Бобот.

Апел да суд треба брже да решава овакве случајеве, у разговору за наш лист упућује и Милан Динић, председник Лекарске коморе Србије. На овај начин би се, сматра он, санкционисале грешке у случајевима где се утврде, што би могло да се назове сатисфакцијом за најближе, а с друге стране лекари не би били изложени осуди јавности. Грешка и ризик приликом лекарских интервенција, каже наш саговорник, увек постоји, али су зато пацијенти дужни да потпишу информисану сагласност.

На питање сматра ли да су судије довољно медицински образоване да би водиле овакве поступке, Динић одговара:

– Суд има на располагању на хиљаде вештака медицинске струке који ће одговорити на свако њихово питање које се тиче струке. И у комори, током поступака пред Судом части, да бисмо донели одлуку, консултујемо вештаке специјализоване за неку медицинску област. Питање је и утврђивања тренутка када је настала непоправљива штета, односно до ког тренутка је лекар, да банализујем ствари, чинио нешто што пацијенту није помагало. То је јако тешко утврдити. Болест не траје један дан, она траје много дуже и много је људи укључено у њено санирање. Зато је тешко рећи ко је био последњи у ланцу који је могао да уради нешто, а није.

Председник ЛКС сматра да не може да се каже да се у случајевима судских поступака против лекара, вештаци који су им колеге солидаришу с њима.

– Неће неко од професора медицинског факултета, или чланови колегијума који су потписали налазе вештачења, да се брука и напише да је бело црно. Колегијалност постоји у делу да колега, за разлику од медицинских лаика, разуме шта је лекар хтео да уради – сматра Динић и додаје да као човек разуме родитеље чија деца премину после лекарске интервенције.

Наглашава да треба правити разлику између лекарске грешке и несавесног лечења.  

– Несавесно лечење значи да не поклањате довољно пажње пацијенту, да се нисте заузели за његов случај, нисте обрадили све податке које сте требали... У оваквим случајевима долазимо до другог питања, а то је која је санкција за то, односно до суда и питања на који ће начин судија одмерити казну и да ли је приликом доношења пресуде био довољно едукован из области у којој је судио – закључује председник ЛКС.