Неутемељена тврдња о циљу десанта на Дрвар

Повод да Вам се обратим је текст Владислава Б. Сотировића, историчара и политиколога, који живи и ради у Вилњусу, Литванија. Текст је објављен 28. маја у вашем листу, у рубрици „Погледи”.

Иако је садржај тог прилога највећим делом везан за нејасноће око датума рођења Јосипа Броза (колико нам је то важно?), нешто друго ми је занимљиво.

Говорећи о десанту на Дрвар, аутор нам је дословно рекао: „А Јосип Броз је, такође наводно, био главна немачка мета, тј. циљни објекат ове операције („Коњићев скок”). Међутим, добро упућени повесничари данас знају да главни циљ ове падобранско-десантне операције немачког Вермахта није био хватање Тита, већ сина Винстона Черчила – Ралфа, који је тада био у Титовом штабу.”

Десант на Дрвар 25. маја 1944. године

Није од посебног значаја за овај текст, али треба знати да Рандолф Черчил није био у Титовом штабу, већ је био један од чланова мисије Велике Британије при Врховном штабу (разлика је велика). Ту су биле и војне мисије Совјетског савеза и Америке.

Да ли је реално прихватити тврдњу да је једна тако комплексна, захтевна и ризична операција имала за циљ хватање једног мајора, па био он и син Винстона Черчила? Шта би Немачка тиме добила? Можда мало пропагандног материјала, али на било какав уступак од стране прекаљеног ратника и политичара, Винстона Черчила, сигурно нису могли рачунати.

Више од ове тврдње господина Сотировића ми смета формулација коју сам цитирао „добро упућени повесничари данас знају...”

Немачки падобранци су запленили Титову униформу

На основу тог његовог става (по мени веома арогантног), беспредметно је већини нас да покушавамо било какву полемику на ту тему, јер већина нас нисмо историчари, поготово нисмо „упућени”.

Па ипак, питаћу, како може да изнесе такву неутемељену тврдњу, а да се не потруди да је било чиме аргументује?

Господин Сотировић је дугогодишњи житељ Вилњуса и вероватно најупућенији човек са ових простора по питањима историје и тренутне политичке ситуације у Литванији. Зато би, верујем, свима нама било много занимљивије да нам, са позиције историчара, представи ситуацију у Литванији у периоду од 1941. до 1945. године, као и ситуацију након приступа ЕУ и НАТО пакту (по питањима ратних злочина и злочинаца).

О тим периодима у Литванији има јетка и опора запажања и Ефраим Зуроф, историчар, познат и по надимку „последњи ловац на нацисте”.

Ми­ро­слав Бо­снић
Но­ви Бе­о­град