Филмски коридори кроз карантин

Суботица – Позоришта су још затворена, а како потребу за сценском игром надокнадити најмлађој публици, досетио се Бранислав Трифковић, глумац Дечјег позоришта у Суботици. Уместо пуштања снимака старих представа, он је позвао децу да заједно праве нешто што је спој позоришта, играног материјала и образовних садржаја. Тако је настао пројекат „Театар у пеленама”, чији се изданци сваке седмице емитују на истоименом јутјуб каналу.

Трифковић годинама води глумачку школу „Шедоуплеј”, а први је и који је ушао у школу за децу с оштећењем слуха „Доситеј Обрадовић”, као у Дом за децу са сметњама у развоју „Колевка” и с њиховим штићеницима реализовао неколико представа. Осим што глуми и прави лутке, он је режисер, сценариста, монтажер, мајстор светла и тона. Каже да деци с којом ради готово да и не даје инструкције, већ дозвољава да њихова креативност, машта и спонтаност одреде радњу. Ни овога пута није било другачије.

– Осећао сам да је потребно деци понудити нешто што ће им помоћи да лакше преброде време карантина, скучености, а вероватно и осећај тескобе и неизвесности који су родитељи преносили на њих – каже нам Трифковић. За остварење тог наума, истиче, од пресудне помоћи била је књига „Логопедове питалице за причалице”, ауторки Драгане Џенопољац и Данијеле Родић, као и то што је својевремено похађао филмску радионицу Желимира Жилника, где се „заразио” кратким документарним филмом. У својој мисији имао је помоћнике, ћерку Ему, која је снимала, и колегиницу Данку Балаћ, мајку петоро деце, па у шали каже да су тако обезбеђени и први протагонисти, а онда се глумачка трупа ширила.

Суштина његовог подухвата била је да с децом обради појмове из књиге. Бранислав је „кроз уста” лутка Бранета постављао питања о деловима тела, домаћим животињама, птицама, о свету око нас, а деца су одговарала. Пошто је био карантин, није виђао своје глумце, већ су кратке снимке деце правиле маме, тате, баке и деке мобилним телефонима и слали Браниславу, који је монтирао целину. Тако су настајали филмови од 10 до 15 минута, у којима су деца савладавала појмове. Временом, круг сарадника ширио се укључивањем деце из разних крајева света.

– Тако смо добили снимке у којем нам се јавља дете из Сиднеја, а одмах после исте реченице понављају малишани из Мале Босне, села поред Суботице. Наша деца су говорила на српском, а онда и на језику земље у којој живе, и то се претворило у дивно виртуелно дружење – прича Трифковић.

Деца су се јављала из мађарског града Балатонфуреда, из Ванкувера, Осла, Амстердама, Лос Анђелеса, Зенице... Док је читав свет био у карантину, стварала су своју мрежу познанстава.

– Пријатељица из САД ми је јавила да ће ови кратки филмови бити коришћени и у њиховој волонтерској групи за учење српског језика. Ми смо направили мост једни ка другима, а деца су имала прилике да искажу своју креативност – каже Бранислав Трифковић.