Вук Драшковић: Злочинци су на добитку

Данас је тачно 20 година откако је на Вука Драшковића, лидера Српског покрета обнове, покушан атентат у његовој кући у Будви. Осам месеци пре тога извршен је злочин на Ибарској магистрали, када је камион с песком пресекао пут аутомобилима којима су чланови СПО, 3. октобра 1999. године, кренули на Равну гору. Драшковић је био мета, а убијена су четворица његових најближих сарадника.

За злочине су оптужени и осуђени припадници Јединице за специјалне операције МУП-а Србије и командант те јединице Милорад Улемек Легија, као и тадашњи шеф Државне безбедности Радомир Марковић. Оптуженима се у једном поступку судило за покушај атентата у Будви и за убиство Ивана Стамболића 25. августа 2000. године. Специјални суд није расправљао о одговорности тадашњег председника државе Слободана Милошевића јер је он у јуну 2001. године изручен Хашком трибуналу.

Како данас гледате на ове злочине?

На те догађаје из данашње перспективе гледам исто као и онда јер се мало тога променило. То је био организовани, сурови, државни тероризам и ништа друго. Цела Удба била је ангажована против „унутрашњег непријатеља”, пре свега против СПО, и за убијања највећих политичких противника: Вука Драшковића, када су убијена четворица мени најближих на Ибарској магистрали, Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, судије Небојше Симеуновића…

На Ибарској магистрали применили су метод чеченских терориста: камион натоварен песком. Ћурувију решетају пред кућним прагом. Ивана Стамболића убијају као што убијају терористи ИСИС-а. Судији Симеуновићу зачепили су уши амонијаком, везали га и бацили у Дунав…

Државна безбедност тих монструма до данас није демонтирана, а досијеи о њеним злоделима проглашени су за државну тајну… Човек је увек на губитку, написао је Меша Селимовић. Ја дописујем: то је тачно, али у Србији негованог Милошевићевог наслеђа злочинци су увек на добитку.

Можете ли рећи да ли је правосуђе на прави начин водило поступак за ове злочине, с обзиром на то да је случај „Ибарска” најпре био квалификован као „тешка саобраћајна несрећа”?

Наравно да није. Оптужницом нису обухваћене десетине агената и шефова ДБ који су организовали и припремали атентат на мене. Они који су ме прислушкивали и у кући и у странци, они који су са 34 аутомобила Удбе кренули пратећи нас ка Равној гори. То нису били обични радници ДБ, него начелници, шефови: Бранко Ђурић, Драган Филиповић Фића, Милан Радоњић, Милорад Брацановић, Радован Божовић, Стеван Баста, Веселин Лечић… Ниједан од њих није оптужен нити кажњен. Напротив. Неки од њих који су активно учествовали у припреми злочина на Ибарској магистрали пишу књиге о свом часном раду у часној Удби, које данашњи медији некритички рекламирају, а неки бивши високи функционери Удбе кандидују се за посланике.

Јавности је познато да је пут до кажњавања био дуг и мукотрпан.

Суђења су трајала веома дуго, да би се релативизовали и злочини и одговорност. Првом оптужницом за четвороструко убиство на Ибарској магистрали није био обухваћен ни Легија. Он је тада слављен као „херој петог октобра” и био под заштитом премијера. После осам година ужасне борбе за правду, Врховни суд Србије осудио је шефа Удбе Радомира Марковића и команданта Црвених беретки Милорада Улемека Легију на по четрдесет година затвора.

С обзиром на то да се за атентат у Будви судило у истом поступку оптуженима и за убиство Ивана Стамболића, да ли можете да кажете да су сви кривци оглашени кривим и кажњени и да је у потпуности разјашњен командни ланац за извршење злочина, укључујући и Ибарску магистралу?

Нису кажњени сви кривци, већ само извршиоци. Организатори атентата у Будви Милан Радоњић, Ратко Ромић и Стеван Баста су ослобођени, упркос необоривим доказима. Није судски разјашњен командни ланац за убијање, иако је видљив и јасан. Наредбодавац Милошевић, организатори Радомир Марковић, Милан Радоњић, Милорад Брацановић и начелници свих одељења ДБ. Служба у тужилаштву и суду заштитила је од одговорности своје другове из Удбе. Судија Милена Дрецун чак је долазила у судницу и јавно демонстрирала подршку Радомиру Марковићу и Легији.

Да ли с ове временске дистанце и са становишта правде мислите да је можда било боље да Слободан Милошевић није био изручен Хагу него да је био оптужен у Србији и какве би то имало последице?

Мислим да не би било боље. У Србији му не би било суђено. Бранили би га црква, САНУ, судије и тужиоци, моћна Удба, сви медији, политичке странке које и данас траже да му се подигне споменик. У Србији је данас све више оних који би да хапсе и убијају Милошевићеве противнике.