Недеља, 24.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ОДЛАЗАК РЕДИТЕЉА ИГОРА ВУКА ТОРБИЦЕ

Проклетство дара

Многи су волели да га нападају. Са посебним ужитком су то чинили они који данас уцвељени жале за њим
Игор Вук Торбица (1987-2020) (Фото З. Кршљанин)

Понекад, али врло ретко, појаве се људи са даром да закораче испред свога времена. И тада помислимо да овај свет има шансу. Да може бити бољи. Тај трачак наде, као по правилу инерције прозаичне свакодневице у којој суштински живимо и коју еуфемистички крштавамо малограђанштином или неким другим синонимом за тај бесмисао која нас разара – траје кратко. Али довољно је и то мало да укаже како рођењем сви добијемо шансу да животу дамо смисао, а то што се већина, склона утилитаризму, одлучи да прокоцка ту шансу, за то нико осим нас самих није крив. „Судбину кроји снага воље”, рекао ми је једном приликом Игор Вук Торбица.

Када нас је у једном периоду наших професионалних живота заједно ошамарила неправда, рекао ми је да сада када смо допустили да будемо преварени, морамо да поштујемо време

Често ме је, не само на професионалном плану, доводио у ситуацију да жучно морам да објашњавам другима неке његове поступке. Кад мало боље размислим, ниједног мени блиског и драгог човека нисам толико пута бранио од неразумевања других, као што сам то чинио када је Игор у питању. Бранио сам га не само од бесних паса већ и од, по мојим аршинима, пристојних људи. Притом, он ми је неретко замерао што на тај начин трошим енергију – и своју и његову. А многи су волели да га нападају. Са посебним ужитком су то чинили они чију је лицемерност презирао, а који данас уцвељени жале за њим. За живота су му затварали врата својих театара, комформистички се плашећи његове бескомпромисности када је о уметности реч, а данас му их одједном отварају размишљајући у ствари и даље искључиво о себи. Није случајност да је његова прва значајна представа коју је режирао Нушићев „Покојник”. Ништа није било случајно у Игоровом животу. Нажалост, ни у његовој трагичној смрти.

Сви моји аргументи су се током тих неретко жучних дискусија о Игоровом „лику и делу” сводили на то да сам га, пре свега добронамернима, а онда и овим другим, описивао као човека који се својим даром, али што је још битније и својим карактером, издигао изнад овог времена и да му то не праштају не само они на чију је нељудскост тако отворено и без иједног еуфемизма јавно указивао, већ и они које је Игор искрено ценио. А умео је да цени и јаке и слабе када би у њима препознао неки квалитет, па чак је било довољно и то да осети макар добру намеру. Веровао је да се човек може поправити.

Из представе „Царство мрака”, у режији Игора Вука Торбице (Фото: Маријана Јанковић)

Игору је, како год се звао његов Бог, тај Свевишњи подарио јасан вид. И он од тих слика живота око себе није бежао, није их свесно, зарад привидног мира и друштвених конвенција, ретуширао у својој глави. Он се истрајно и посвећенички борио са тим сликама из жалосних живота других. И зато је дар постао проклетство.

Не знам да ли су ме дружење и сарадња са Игором променили као човека набоље, јер то је одувек суштински више зависило од мене, а не од њега, али поуздано знам да је то њему било битно. И зато сам га доживљавао као искреног пријатеља. Једног од ретких који је био спреман да делима то пријатељство, не размишљајући о негативним последицама по себе. Када нас је у једном периоду наших професионалних живота заједно ошамарила неправда, рекао ми је да сада када смо допустили да будемо преварени, морамо да поштујемо време. И нисам га разумео када ми је годину дана касније, са жаром у очима, и наизглед мирном, у ствари контролисаном гестикулацијом, поручио да се време одужило у бескрај. Јер сам био уверен да он има снагу вука и све време овог света пред собом, што је, веровао сам, било сасвим довољно да његова генерација исправи све трагичне грешке претходних, па и моје генерације.

Можда парадоксално звучи, али у овом тужном дану његовог одласка, обрадовали су ме неки постови младих људи који су се, поводом Игорове смрти, огласили на друштвеним мрежама, јасно и одлучно апострофирајући да су спремни да сећање на дружење са њим претворе у акцију. Мете су им одавно јасне. Игор је током целог свог тако кратког, а по уметничким резултатима тако величанственог живота, упирао у њих.

Прича није завршена. Мирно спавај Игоре. Са вуком у себи...

Коментари31
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Smizla
Ne razumem iz teksta (stvarno nisam u toku) protiv koga i čega se čovek borio? Šta su mu je ko uradio? Ko ga je osudjivao i zbog čega?
Nataša Kljajić
divan tekst.
Olga
.... kaze se,mogao je jos koju godinu. Ovaj momak je mogao jos pola veka. Odlazak je njegov izbor. Pitam se koliko ti treba,i sta ti treba da ne uocis puza s kucicom,tuzne bacene macice,kuce pokislo pored kasapnice,horizont,nebo,travu ,pticicu i da ucinis kraj? Kao sto je svemir neobjasnjiv,tako mi je neobjasnjiva ovakva rezija zivota,KRAJ na svoju ruku ? Momka sam znala iz par susreta,osim lepote,mladosti i neke tisine ne pamtim nista vise. Svoga tela gospodar !
Psihijatar
Većina komentatora ne zna ništa o mentalnom zdravlju! Ono što većina misli da zna,ne zna zapravo, nego iznosi predrasude,stav bez pokrića. Drugo, ocene su vam površne, a ljudski um je tako divno kompleksan. Treće, jeste li ikada čitali knjige? Da se uživite u sudbinu, emociju, postupke, rezon likova iako nisu isti kao vaši? Ne služe li tome knjige, da nam daju neku širinu, empatiju, da ne sudimo, ili da bar probamo da se stavimo u tuđe cipele i razumemo nešto što nam na prvi pogled nije blisko?
Petar
Coronavirus disease covid 19, izd. 2019. Springer govori o posledicama virusa na licnosti vodjene spoljnim, uspesne delom i zato sto im je to omoguceno. Osobama koje primaju pohvale na svakom koraku, zive za publiku, u bucnoj grupi onih koji im odobravaju. Nekada se to zvalo halo efekat- svet pod nogama. Kada su okrenute sebi, kao tokom korone, vide ispraznost takvog bitisanja a nivo hormona opada. Koliko je osoba ostalih bez posla prebrodilo goru egzistencijalnu krizu? Objasnjenja ne kritiku!
dez inf
Zamalo upadoh. Olaksanje. Nije tacno. Ziv bio uprkos svemu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.