Зађевице обе Југославије с Москвом

Уз све међусобне разлике, „прва” и „друга” Југославија су гајиле једну занимљиву сличност: неслагања са Совјетским Савезом, додуше, из различитих разлога. Док су се односи предратне јужнословенске монархије са СССР-ом парали по дипломатском шаву, послератна социјалистичка Југославија је са Совјетима била у идеолошком сукобу, који се преламао кроз питања војне сарадње.

Та дешавања подробно је проучавао историчар др Александар Животић, професор Филозофског факултета у Београду, чије су књиге „Југословенско-совјетски односи 1939–1941. године” и „Југословенско-совјетске војне супротности (1947–1957)” недавно преведене у Русији.

Публиковала их је најбоља тамошња издавачка кућа из области друштвених наука „Роспен” из Москве, у светски познатој едицији „Историја стаљинизма”, која обухвата више од 200 наслова који се дистрибуирају у све значајне светске библиотеке и центре за руске и словенске студије. Да су Животићеве студије привукле пажњу стручне јавности у највећој земљи на планети, сведочи и приказ у часопису „Международнаја жизњ” – руском пандану „Форин аферсу”.

За наш лист, Животић објашњава да су неслагања обе Југославије са СССР-ом имала различите узроке.

„У случају Краљевине СХС односно Краљевине Југославије, то је последица пре свега револуционарних дешавања у Русији 1917. године. Тек ће промена геополитичких околности и приближавање опасности од нацистичке Немачке водити ка сређивању односа са СССР-ом”, каже Животић, додајући да су дипломатски односи Београда и Москве успостављени тек 1940. године.

Корен неслагања се јавља с Октобарском револуцијом, настанком СССР-а и руским повлачењем из Првог светског рата, које је у Србији схваћено као губитак најважнијег савезника, уз све веће окретање Француској. После рата, двадесетих и тридесетих година, иницијативама за успостављањем дипломатских односа испречиће се то што су припадници „беле” руске емиграције нашли уточиште у Југославији, укључујући генерала Врангела и његове сараднике, који су се залагали за оружано свргавање бољшевичког режима у Москви. Због тога ће СССР посматрати југословенску краљевину као „слугу” Француске и вештачку државу, супротстављену „првој земљи социјализма”.

„Такође, СССР се занимао и за потраживања од Југославије на основу дуга, односно ратних кредита, док је Београд стрепео да би Москва, у случају успостављања дипломатских односа, осетније спонзорисала револуционарна дешавања у Југославији и илегалне комунисте”, објашњава Животић.

Тек с успоном нацизма и избијањем Другог светског рата, Југославија ће се више окренути СССР-у. Разлог за то је и чињеница да се Француска све више бави својим проблемима. Штавише, кључни преговори Београда и Москве дешавају се практично истовремено кад и нацистички напад на Француску, а споразум о успостављању дипломатских односа Југославије и СССР-а потписује се 24. јуна 1940. – два дана пре француске капитулације пред Немачком и Италијом.

После Другог светског рата, неслагања „нове”, социјалистичке Југославије са СССР-ом су одраз идеолошког сукоба два државна руководства, а превасходно су се огледала у различитим ставовима у погледу војне сарадње.

„Југословенско руководство је сматрало да је за себе изборило простор да самостално одлучује о својој судбини и да неће да трпи ’великог брата с Истока’. Будући да су југословенски руководиоци извели и револуцију и рат истовремено, и то сами, уз помоћ Совјета тек на крају, од СССР-а су захтевали посебан статус, а имали су и мегаломанске захтеве према Москви у погледу изградње тешке индустрије, војне индустрије и добијања најсавременије совјетске војне технике. С друге стране, СССР даје Југославији водеће место на Балкану, али има од ње и своја очекивања”, објашњава Животић.

Тако су, додаје, у Москви сматрали да војна индустрија у Југославији треба да се развија у крајње ограниченом виду, па су се на захтев Београда да добије крстарице и носач авиона у СССР-у држали става да Југославија не треба да буде развијена поморска сила. За Москву су била спорна и питања југословенског војног ангажмана у Албанији и Грчкој. Ова неслагања ће заправо бити увертира за сукоб с Коминформом 1948. године.

„Чак ће и после Стаљинове смрти најпре бити нормализовани политички односи Југославије и СССР-а, као и међупартијске, економске и културне везе, али ће Москва и даље, све до шездесетих година, одбијати да војно помаже Београд. Као разлог ће послужити то што Југославија у свом Генералштабу има америчку војну мисију и прима војну помоћ из САД”, каже Животић.