Ногометна магија

Велико такмичење какво је Европско првенство у Аустрији и Швајцарској поново је одредило место фудбала у односу на друге спортове. Првенство је показало колико људи воле фудбал: стадиони су пуни, навијачи супарничких репрезентација су потпуно обојили трибине својим мајицама-дресовима, људи уживају у амбијенту који доносе утакмице и све што их прати.

Колики је значај такмичења домаћинима ће показатирачуни с приходима које је оно донело. При том није реч само о зарадама од улазница, већ и од свега осталог од чега државе-организатори убирају приходе: од туриста, од продате хране и пића, сувенира, маркетиншких услуга, од ситница које иду уз велика такмичења. Стотине хиљада породица живе од игре која се зове фудбал, тако да значај једног оваквог турнира превазилази оквире обичног спортског надметања.

Наравно, велики спортски догађаји имају и своје мане, пре свега оне које се односе на трку за профитом, јер на првенствима попут овог разне компаније зарађују огроман новац. Од тог новца живе многе породице, али профитквари игру и доприноси томе да фудбал губи део својих дражи. На самом терену то се, међутим, не примећује, јер игра је чаробна, препуна преокрета, лепих потеза, голова и изненађења. Тако да је лош утицај „ванспортских чинилаца” на игру препознатљивији код нас, на овом нашем локалном нивоу, него што се може наслутити на великим такмичењима.

Једна од врлина Европског првенства је и у томе што државне селекције нису под утицајем новца до те мере као фудбалски клубови. Националне селекције су, наиме, уједначеније по квалитету него оне клупске. Богати клубови су у стању да купе најбоље фудбалере и тако створе много боље тимове него они који немају новца. Зато се догодило то да енглеска национална селекција не доспе на завршницу европског првенства, док богати клубови из ове земље (Манчестер, Челзи, Ливерпул…) доминирају на европским клупским такмичењима.

Национални тимови су, дакле, по квалитету сличнији, и то је добро за фудбал, јер нема унапред фаворизованих и сигурних победника, тако да је и сад тешко рећи ко ће освојити првенство Европе.

Ово првенство је показало и то колико су други спортовиу сенци фудбала, чак и код нас у Србији, иако се нисмо ни пласирали на завршно такмичење. Можемо само замислити каква би овде била атмосфера да се и наша селекција такмичи. Та магија фудбала је нешто што се може објашњавати данима, а ипак се не може објаснити.Људи који воде ФИФУ и УЕФУ су тога свесни: организујући велике турнире учинили су да они буду привлачни не само у такмичарском смислу него и да све остало што их прати буде примамљиво за публику. Мислим ту на стадионе који пружају све услове да гледаоци уживају у игри и целокупном амбијенту.

Али, независно од тог амбијента, фудбал има своју магију, а жеља сваког мушкарца је, бар у једном периоду живота, да учествује у игри која се изводи ногама. Магија фудбалске игре се и заснива на чињеници да ногама није лако изводити суптилне покрете. Рукама је то могуће и зато је лако писати, цртати, па и манипулисати лоптом. Али фудбал се игра удовима којима човек теже влада. Део магије проистиче из тога. Кад неко веома успешно ногама манипулише лоптом, онда те људе поистовећују с чаробњацима и мађионичарима.То нас и привлачи игри – да покушамо оно што је најтеже.

Ми у Србији – а ту мислим на мушки свет – зато смо у извесној фрустрацији, јер тренутно имамо мало фудбалских мађионичара, иако смо их некад имали. Сетимо се само Шекија, Џаје, Пижона...Велико је питање зашто их сада немамо, али независно од тога, хоћу да кажем да сви воле да гледају фудбалске уметнике, оне с којима се публика поистовећује. Кад њих нема, стадиони су празни. Онда остаје да, уз телевизор, гледамо ове европске мађионичаре.