Треба нам колективни имунитет за храброст

Отишла сам у Загреб и вратила се у новонасталим, отежаним околностима. Тешко је било отићи, још теже, чини ми се вратити се: није било превозника, а повратак је организован посредством „Фејсбука”. Вратила сам се са џез музичарима из Граца. Ето, на крају испаде авантура. Никада ми неко место није деловало удаљеније.

Овако је за „Политику” своју недавну загребачку позоришну авантуру препричавала глумица Душанка Стојановић Глид која је у Загребу почела пробе представе „Ситни свеци” чија би премијера, уколико околности то дозволе, требало да буде изведена у августу на фестивалу „Носи се” у Задру. Представа настаје по мотивима дела „Јозеф и Марија” Пeтера Туринија. Редитељка је Сара Станић, играју Јурај Арес и Душанка Стојановић Глид. Реч је о сарадњи уметника из Загреба, Задра и Београд, у сва три града планирано је извођење овог комада.

– Представа „Ситни свеци” прича о крају живота двоје старих глумаца који пробају комад „Јозеф и Марија”. Узалудно чекајући редитеља да дође на пробу уметници претресају своје илузије, пропале планове, политику, љубавне неуспехе, каријеру, тему успеха и пропасти, тугу, страхове, и идући ка неизбежном бесмислу определе се за блискост. Пролазећи делове постојећег позоришног штива стижу и до питања где се све, на којим животним станицама узалудно потроши човек, идући кроз идеју о свом животу – каже Душанка Стојановић Глид и додаје:

– Ово чиме се ја бавим: позориштем, наступом, мисаоним емотивним процесима је стари занат који од када цивилизација постоји није био без континуитета. Никакве пошасти, нити ратови ни болести нису укидале театар. Сада делује да је ковид 19 најочигледније помогао брисању културе, поготово у земљама мале или младе културе као што је наша. Али упркос свему у каквој таквој средини се мора живети, ако ти је то избор и егзистенција. Од деведесетих је требало стићи довде уз толике препреке које су постављали пред нас, као замке.

Политика пре свега, примећује наша саговорница, а уз њу користољубиви, покварени, некултурни, примитивни, прорачунати, манипулативни, неки чак и изразито глупи уметнички директори позоришта и управници, па ево и сада харају и праве личне каријере са својом лошом екипом.

– Многе су отерали, прогнали и укинули. Мени представља велики тријумф што се ево већ 35 година нисам мешала са тим лошим друштвом. Може се рећи бескомпромисно. Радила сам увек са људима и уметницима. Сада поново постоји нека једва успостављена нова снага, и ентузијазам око нове представе коју радим „Ситни свеци”: да одржим стварни смисао. Напросто да наставим да верујем у уметност, да ми је не покваре „ситни субјекти”.

Душанка Стојановић Глид је и део глумачке екипе представе „Орландо” Вирџиније Вулф у драматизацији Тање Шљивар и режији Бојана Ђорђева чије пробе се очекују када епидемиолошке околности дозволе у Народном позоришту у Београду.

– Ауторски пројекат „Каучингенд апартман” је у исто време позориште и концерт у коме учествујемо Александра Јанковић, Марија Вицковић и ја. На најдубљем слоју разоружава „интелигентном дрскошћу” публику својом бруталном искреношћу о мушко женским односима у жанру бурлеске или кабареа који хумором подстиче визуелну, емотивну и чулну сензацију. Када ћемо се срести са публиком, за сада се не зна, јер наша планирана три наступа су отказана, одложена или померена унедоглед. Увукао се страх у људе што због претњи, што због политичке манипулације и изнад свега изнуривања новим методама контроле – прича уметница и примећује:

– У јуну је било дозвољено све, и утакмица и тениски турнир. А ми нити смо радили, нити су нам деца ишла у школу. Као да се спроводи неки морбидни план да се нови неуки регрути уврсте у редове послушника. Треба да стекнемо индивидуалну храброст за колективни имунитет.

Министарство културе се бори, настоји, како каже Душанка Стојановић Глид, да гомилу сиромашних и девастираних установа широм Србије подмири. Да распореди тај недовољни новац за све. Уопште није једноставно нахранити гомилу „клин чорбом”.

– У фебруару сам предала пројекат „Скулптура /Љубав /Архитектура” о Јелисавети Начић, првој жени архитекти не слутећи да ће свет стати на три месеца и да ће се метрополе испразнити и мегалополиси утихнути. Тада сам написала пројекат који ме и даље јако занима јер говори о раду у времену огромних препрека за творце, неимаре културних вредности. Била су то много грубља времена него ова данас. Ни Јелисавета Начић није избегла робију, и то у логору за интелектуалце на граници Мађарске где је био и Милутин Миланковић и Геца Кон.

За време балканских ратова на Теразијама је поставила славолук „Сви Срби нису једнаки”, радила је са Мештровићем Споменик победнику, а завршила у логору, на робији. Какав апсурд – прича Душанка Стојановић Глид уз напомену да је планирала да нови перформанс изведе до краја 2020. на степеништу своје основне школе коју је и пројектовала Јелисавета Начић у Улици краља Петра.