уторак, 22.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Од данас нови фељтон у штампаном издању „Политике“: „Дневник ратног хирурга“, Др Миодрага Лазића

Како време пролази туга је све већа, али расте и понос на хероја и патриоту др Мишу Лазића, који је иза себе, осим небројено спасених живота, оставио ратни дневник
(Фо­то породична архива)

Ниш – И после пуна два месеца од изненадног одласка др Миодрага Лазића, који је преминуо од вируса корона 14. априла ове године, на сваком кораку у Нишу и са пуним поштовањем говори се о легендарном ратном хирургу, колеги и пријатељу, другу из школе и са студија, родитељу, супругу и брату. Исто онако како се са пуним пијететом причало о његовој доброти и незаборавним подвизима после тужне априлске вести о његовој смрти, тако се и данас говори о човеку који је за живота постао херој. Речи његове кћерке Нине Вујошевић, такође лекара, најупечатљивије су.

„Са нама заједно туговали су Срби широм света, делили су бол са нама људи који су га познавали, али и многи који нису у Србији, Републици Српској. Као и цела српска дијаспора. Време пролази, али и дан-данас не престају да ми стижу мејлови и поруке преко друштвених мрежа из свих крајева света, што је велики доказ колико је мој отац био вољен. Зато сам још више поносна на свог оца, али и на наш народ што не заборавља своје хероје. Он је био исти човек и на послу и у кафани и са својом породицом”,  прича Нина Вујошевић.

Био је буквално посвећен свом послу и сваком пацијенту, а истовремено и веома духовит, образован и особа коју су интересовале све области живота, присећа се ћерка познатог хирурга.

„Са њим се могло разговарати о историји, географији, о спорту... Када сам на свет донела кћеркицу Милу, али и сина Вука, тата је из корена променио живот. Мила му је миљеница са којом је, то није крио, имао велике планове. Разумећете да зато и највише жалимо што нас је напустио прерано и што неће бити у стању да испуни то своје обећање”, испричала је Нина.

Кћерка др Лазе сећа се његовог одласка на ратиште и година проведених у хуманој мисији:

„Имала сам непуне три године када је кренуо, а седам када се вратио. Није ми било лако да ту слику човека који само повремено долази, али и одлази, претворим у слику свог оца. Памтим то време по писмима које смо са мамом писали тати, и спремању ствари које смо слали на ратиште по његовим инструкцијама болницама и рањеницима. Код куће није причао о рату, никада није говорио да је било коме спасао живот. Чувао је то у себи и свом дневнику писаном између битака и операција. Није био материјалиста и сећам се да је после одлуке да објави свој ратни дневник рекао издавачима да не жели новац, да му није намера да се обогати, рекавши да му је само потребно 300 примерака које би поделио својим пријатељима – и ништа више. Такав је био, увек је само давао. Сећам се и нашег заједничког зимовања, била сам пети или шести разред основне школе када је повео брата Пеђу, маму и мене на Јахорину. Упечатљив утисак на све оставилe су срушене куће, цркве, џамије... Тек тада сам схватила шта су ти људи преживели и како је било и нашем оцу током рата, зашто се о њему још тада причало као о хероју. А када смо стигли на Јахорину уверили смо се колико га и због чега људи цене и воле”, испричала је Нина Вујошевић.

Супруга др Лазића, Ана, у исто време била је овог пролећа инфицирана вирусом корона и непосредно до пред његов одлазак заједно са др Лазићем у болници. Била је недалеко од супруга када је преминуо. Ана је успела да добије битку против короне, није се много појављивала у јавности, али су остале заувек упамћене њене упечатљиве речи када је др Миша преминуо:

„Морам да издржим због њега, због наше деце… Он би то тражио од мене”, казала је Ана.

Сестра легендарног хирурга, др Љиљана Лазић је неутешна:

„Још увек не верујемо, још не можемо да се помиримо са болном истином да нашег Мише више нема. Сви смо у породици од неког чудног, али истог материјала, поседујемо тај породични ген који нас води да будемо усправни у свему, да издржимо и најтеже. Али, како је у души нама, његовим најближим, то се никада неће схватити. Тугујемо, али и поносни на доктора Миодрага Лазића, али и бескрајно тужни јер више нема мог брата Мише”, рекла нам је др Љиљана Лазић.

А Љиљанин син каже:

„Ми смо имали велику, изузетну привилегију да проводимо време са њим, да се дружимо, да разговарамо. Обожавао је нашу децу, а како и на који начин најбоље говори чињеница да су и наш и Нинин стан препуни његових поклона. Много нам недостаје, али имамо и велику утеху да је отишао у легенду, као ретко ко, на врхунцу каријере, да је умро као херој. И верујемо да нас гледа негде с неба и да и даље брине о свима нама”, каже Лазин сестрић Чеда.

Забележили смо и речи кума др Лазе, некадашњег припадника Илиџанске бригаде Васа Јеремића:

„Клинички сам био мртав, срце моје је престало да куца... Причали су ми касније да доктор Лазић није могао то да прихвати. Масирао ми је срце, поломио грудну кост и неколико ребара, потом ме разрезао наживо, голом руком масирао ми је срце све док није прорадило. Спасао ми је живот. Сигуран сам да бих још пре 26 година био мртав да др Лаза није био тако несебичан и мимо свих медицинских правила вратио ме у живот. Никада га нећу заборавити”, рекао је Васо.

Шта рећи на крају? И да ли ће и то речено бити довољно, јер није нимало лако, нити просто када се говори (и пише) о пријатељу и великом човеку?

У легенду је др Миодраг Лазић отишао јер је био прави и ненаметљиви борац и херој. Срби са леве обале Дрине знали су то да цене, јер су на својој кожи осетили све страхоте рата. Он је у свом ратном дневнику, који је преточен у документарни филм Радио-телевизије Републике Српске, описао борбе за пробој посавског коридора, названог „Пут живота”, у јуну 1992. године, чиме је омогућено снабдевање Бањалуке и западног дела Републике Српске храном и лековима.

Описао је и борбу за спасавање живота рањених цивила и војника на сарајевском ратишту, где је као ратни хирург радио пуне четири и по године. У болници коју је сам створио његови пацијенти били су млади борци рањеници, недужни цивили, страдала невина деца, али и непријатељски војници којима је једнако предано посвећивао своју пажњу и несебично их спасавао смрти пружајући им неопходну помоћ. Стекао је небројено много пријатеља у Хрватској, Босни и Херцеговини, његовој Републици Српској...

Примаријус др Миодраг Лазић у Нишу је био директор Ургентног центра нишког Клиничког центра, савремене болнице за хитно збрињавање пацијената за какву се годинама својски залагао. На самом почетку епидемије вируса корона није се предао. Иако му је сугерисано да бар мало одмори, до краја, до последњег часа остао је веран свом позиву, спасавању људских живота, све док и сам није оболео.

Др Миодраг Миша Лазић, доктор Лаза или најпростије Миша или Лаза, сахрањен је по сопственој жељи уз звуке композиције „Марш на Дрину”, иза себе је оставио подвиге, херојство, патриотизам за уџбенике, непоновљиво и велико јуначко дело. Његово име увек ће се помињати уз највише поштовање. Јер, он се ратним подвизима никада није хвалио. Биле су му довољне иконе које стоје у његовом дому, добијене на поклон од оних чије животе је спасао у ратним болницама на фронтовима, свуда где је као добровољац био.

И, поновићу део једног раније написаног текста о њему, о хероју. Веровао је др Лаза да ће његов дневник бити и драгоцено искуство из прве руке и из срца рата, али и најснажнији протест против безумља тог истог и свих других ратова. Много је пута био усред ратних окршаја, у опасности да изгуби живот. Када је по њега, док је боравио на једном од ратишта, послат авион да се врати у Србију, одбио је. Само је рекао: „Шта је боље – јефтина свећа или узвишена борба.”

Коментари19
24b45
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

KC Nis hirurgija
U pravu je ,,nislija,,da se dr.Laza ponekad drao kolegama,vikao..ali neka kaze da je 90% razlog toga sto nije trpeo neradnike,mamine sinove,korupciju...eee moj ,,nislija,,dok je on bio znao se red.
Bojan
Neka je laka zemlja legendi,ali njegovu zenu su posle njegove smrti poslali za Beograd i spasili je.Verujte,u Nisu je smrtnost najveca,a zasto...treba ispitati.
Alma
@Tihi Hvala Vam.
Dragan Jaksic
Svaka cast "Politici" sto objavljuje dnevnik dr Lazica. Obicno kupujem "Politiku' petkom, subotom i nedeljom, ali cu zbog dnevnika ovog naseg heroja sada kupovati svakog dana
nislija
Svaka cast doktoru Lazi za odlazak na ratiste i patriotizam ali se on je sa ratista doneo i post traumatski sindrom, depresiju kao i verovatno neko psihijatrijsko posledicno oboljenje. Na klinici se na kologe i podredjene drao, vikao, ponekad nekog i udarao. Pre nego sto nekog uzdignete u nebesa, odradite "reserch" o njemu. Ovo je sve proverivo, raspitajte se kod njegovih sestara, bolnicara. Neka mu je laka zemlja!
Galla
Dirnuo me je Vas komentar Nislija, nekako bolno i uvredljivo! U najtezem istorijskom periodu, nasao se dr. Laza, na strasnom mestu, gde nijednog drugog hirurga nije bilo. Vi pisete sta je dr Laza doneo sa ratista a deo sebe je ugradio u RS!Bio je ratni hirurg gde su ljudi i civili ginuli neprestano.Posledice su ostale, ali sta je sve to sto je dr. LAZA dao srpskom narodu . On je za zivota postao legenda i njegovo ime ce svetleti za vjeka vjekov!
Vladimir Petković
@nislija - Lazu sam poznavao još iz "grobarske" gimnazije, i tada i kasnije uvek odmeren, sređen, tačan. Možda i jeste "doneo" nešto sa ratišta, pa i ono najvažnije - ogromno iskustvo. Nije voleo da pauza traje duže od propisane, da se preko reda primaju VIP pacijenti, da doktor "trkne do kuće, nešto ga zvala žena" a u stvari trči na privatnu kliniku zbog "važnog" (novčano) pacijenta, da pacijent nije na vreme previjen ili mu nisu dati lekovi. Na žalost, nas Srbe samo motka i jaka ruka postrojav
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.