Два споменика природе
У подножју Малог Јастрепца, на више локалитета, избијају воде са повећаним садржајем минералних соли, највише са натријум-хлоридом. Ове воде плаве околно земљиште чинећи на тај начин специфична станишта, слатине. Највећа од њих, са високом концентрацијом соли у земљишту, налази се код места Лалинске појате на левој обали Јужне Мораве, у долини Дудулајске реке и мањих потока.
На Југу Србије слатине се јављају у фрагментима и представљају праву реткост за коју се скоро и не зна будући да су слана земљишта као природни феномен широко распрострањена по Војводини. Позната станишта, јужно од Саве и Дунава, налазе се у околини Врања, Прокупља и Ниша. За споменике природе проглашена су два локалитета: „Лалиначка слатина”, која се налази делом у Нишу, а делом у Мерошини и „Бресничићка слатина” у атару села Бресничић, од Прокупља према Куршумлији, удаљена 13 километара. Флора ових слатина специфична је и у биогеографском смислу другачија од слатина Панонске низије.

Слатине спадају у најлошије земљиште. тако да се највећим делом користе за испашу стоке. Међутим, слана копнена станишта у Европи одавно су укључена у разне процесе заштите због проучавања високо вредних и очуваних предела. И поред тога, број очуваних слатина значајно је опао за последњих сто година као последица развоја индустрије и пољопривреде. Због тога су идентификоване као приоритетна станишта у Европи и посебно заштићена у оквиру Рамсарске конвенције и мреже НАТУРА 2000.
„Ова станишта имају веома велики значај, како за очување биодиверзитета, тако и као извор врста са лековитим својствима и дивљих сродника – непроцењивих у оплемењивању биљака и стварању нових сорти”, наводи у свом докторату посвећеном вегетацији заслањених станишта Србије са проценом одрживог коришћења и очувања Милица Луковић.

Заштита Лалиначке слатине или како је народ назива Лалиначки ђерам, не спречава пољопривреднике да наставе да обрађују земљиште, јер су поједине биљке и опстале захваљујући томе, али без тешких пестицида, кажу у Заводу за заштиту природе Србије, на основу чије студије је слатина заштићена 2015.
Специфичан биљни свет разлог је што је „Лалиначка слатина” једно од међународно значајних подручја за биљке, наводе у Заводу. Миланов чистач, ћуфурија, далматински лук, самак и звездан налазе се на националним, европским и светским Црвеним листама и у Црвеним књигама.

Од евидентираних преко 226 врста биљака, на 251,75 хектара, највећи фитогеографски значај има ендемит Миланов чистац који је управо са „Лалиначке слатине” први описао др Сава Петровић (1885), као нову врсту за науку.
Прве податке о биљкама изнео је Јосиф Панчић када је посетио слатину 1880. године. Број још увек није коначан, јер детаљна истраживања нису до сада извршена и самим тим може се сматрати једним од значајних центара диверзитета слатинске флоре јужно од Панонске низије.
Проучавања водоземаца и гмизаваца започела су 1900. године, а прва истраживања птица обавили су Братислав Грубач 2003, а Методије Велевски 2013. године. Регистровано је 37 врста птица, девет се убраја у станарице и 17 у селице, пет водоземаца и седам гмизаваца.

На „Бресничићкој слатини” заступљене су врсте које дају печат овом подручју. Једна од њих је ендемична врста – далматински лук (Allium guttatum ssp. dalmaticum), уписан у „Црвеној књизи флоре Србије 1” као крајње угрожен, као и слатински цвет (Limonium gmelini).
Царство птица, које броји 32 до сада евидентиране врсте, представља основну вредност овог малог слатинастог станишта (4,23 ха), међу којима су неке ретке и угрожене у Србији и Европи.
Подели ову вест

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.