Вратили се из Сиднеја и уложили у српски туризам

Врњачка Бања – Мирољубу Тарићу и презиме открива порекло, потекао је са Таре, а његова супруга Мирјана је из родне Жупе, тачније Александровца. Са њима разговарамо на тераси њихове, за госте тек отворене, луксузне виле од тридесетак апартмана која поседује и све остало што подразумева високу категорију. Вила је испод Гоча, на локацији Сунчев брег, одакле поглед пуца све до Западне Мораве и околних брда. Питамо Мирољуба откуда баш сада, у време ограниченог кретања и дружења, да се упусте у угоститељство и туризам.

– Кад сам пре коју годину питао познаваоце о стању у врњачком туризму, речено ми је да се у највећем делу године тешко долази до слободног кревета. Уложили смо у ову грађевину око два милиона евра, а знао сам да та ситуација неће увек трајати. Али, није нам први пут да ризикујемо и радом постигнемо успех – каже Мирољуб.

Занимљива је та њихова животна прича. Укратко, могло би се рећи да су зараду стечену у иностранству тргујући српским производима вратили у Србију, а да Мирољуб, као ретко ко овде, није од родитеља своје супруге отуђио имовину стечену као зет, него ју је увећао и улепшао.

Њих двоје су се упознали у Београду, на студијама седамдесетих година прошлог века. Он је студирао на ФОН-у, а она права, па су љубав брзо крунисали браком, у првом семестру Мирјаниних студија. Но, кад су завршили поменуте факултете, она се бавила адвокатуром, а он радио као приватник – трговао шећером. Тим производом снабдевао је ланац робних кућа „Београд” све док нису дошле тешке деведесете године. И, попут многих, и Тарићи се селе у иностранство, одлазе најпре далеко, у Јужну Африку, па одлучују да живе у Јоханесбургу.

– Србија је била под санкцијама, али и Јужноафричка Република, па смо и тамо пробали са шећером. Није ишло, а онда стицајем околности, кренемо да ту тргујемо намештајем. Први, други, трећи контејнер „Симпових” производа тешко се продавао, али није нам мањкала упорност, па смо посао полако развијали, и то радили девет година. Тамо смо чак дошли и до тога да отворимо фабрику како би поменуте производе, због мањих трошкова, ту склапали. Али, пред саму олимпијаду дознајемо да би посао био још уноснији у Аустралији и одлазимо у Сиднеј, где су нас купци, једноставно речено, дочекали питањем – где сте били и раније? Тако је посао са „Симповим” намештајем и ту брзо процветао. Међутим, нашем менталитету не одговара та скученост, та тескоба... Зато 2008. године одлучујемо да се вратимо у Србију, да уз дружење и српски хумор напунимо батерије, а наше троје деце су, по окончању студија, остали ван Србије. И, сада су један син и кћерка у Сиднеју, а други син је у Лондону – прича Мирољуб Тарић.

Не скрива почетно разочарење при повратку, јер се, тврди, и Србија променила у пословним, пријатељским и комшијским односима. Ипак, двоје Тарића су најпре у Београду сазидали зграду и свих тридесет станова продали нашим људима, њиховим познаницима и пријатељима који још живе и раде у Аустралији. Али, не успевају у свом пројекту производње хране, узгоја бикова...

– Знате, и на Западу има корупције, али вам тамо узму новац да би вам нешто брже завршили, а овде најчешће измишљају сметње да би добили част – каже, помало у шали, Мирољуб.

И после свега одлучују да буду „своји на своме”. Зато руше кућу коју су на поменутој локацији у Врњачкој Бањи имали Мирјанини родитељи и ту подижу поменуту вилу, верујући у боље дане за српски туризам.

– Мора тако бити, видите ову реку Мораву. Она би у Аустралији била „света река”, а овде, у том погледу, још је недовољно искоришћена – каже наш саговорник Мирољуб Тарић, из света, а пореклом са Таре.