Женска солидарност више црна него бела

Да ли сте знали да је током протекле године око 500 жена у Турској страдало у породичном насиљу? Јесте ли чули да је у току првих седам месеци ове године 15 жена у Србији убијено од стране ближњег свог – мужа, оца и брата, као и да је у протеклих десет година више од 320 жена завршило због тога у читуљи? Да ли сте окачили своју црно-белу фотографију на „Инстаграму”, „Твитеру” или „Фејсбуку” и испод ње ставили хештег „жене подржавају жене” и „изазов прихваћен”? Ако вам није јасно какве везе има ова статистика фемицида са „црно-белим” изазовом, коме се до сада одазвало више од пет милиона корисница социјалних мрежа, нисте једини.

Један број жена поставља црно-беле фотографије јер мисли да оне значе путовање у бољу прошлост, друге су убеђене да се на овај начин симболично одаје пошта жртвама вируса корона, а треће мисле да је у питању кампања подршке женама које бију битку са карциномом дојке. Међутим, придруживање изазову „Жене подржавају жене” везује се првенствено за пружање солидарности са 500 турских жена које су током 2019. године изгубиле живот у породичном насиљу.

И док маркетиншки стручњаци оцењују да је ово још једна кампања која није „комуницирана” на добар начин, јер је форма поново однела победу над суштином – као у случају „леденог изазова”, због кога су се особе широм света поливале кофом ледене воде, сметнувши са ума чињеницу да би оболелима од амиотрофичке латералне склерозе више помогли симболичном новчаном донацијом – они који раде са жртвама породичног насиља истичу да жене најчешће нису солидарне са женама које трпе насиље.

Лепо је то што се на друштвеним мрежама покреће кампања која позива на женску солидарност, али да жене заиста помажу једна другој, Сигурна женска кућа не би била стално попуњена, коментарише Весна Станојевић, координатор Саветовалишта против насиља у породици, у оквиру кога се налазе три сигурне женске куће.

– Када питате жену која је постала жртва насиља да ли се за помоћ обраћала мајци, сестри или пријатељици, схватите да мајке не подржавају кћерке, баке не помажу унуке, кума нема разумевања за куму, сестра није солидарна са сестром... Уместо разумевања, оне окрећу главу, праве се да не виде модрице на лицу и телу, склоне су да жртву насиља окривљују да је изазвала насилника или јој једноставно кажу: „Трпела сам и ја, трпи и ти.” Иако мајке и сестре изостанак конкретне помоћи правдају објашњењем да се плаше насилника, мислим да оне заправо не желе да помогну. Са друге стране, насилници одлично знају која жена нема подршку своје породице и управо њу нападају. Нажалост, ми и даље живимо у патријархалном друштву у коме се кћерка доживљава као мање вредно дете у односу на сина и због тога жене често остају без подршке своје породице – закључује Весна Станојевић.

Тања Игњатовић, психолог у Аутономном женском центру, истиче да се жртве насиља много чешће обраћају за помоћ пријатељицама и женским члановима породице него институцијама, али додаје да неке од њих не добију подршку која им је потребна, јер су односи међу женама често комплексни.

– Некад мајке не одобравају кћеркин избор партнера и немају капацитет да је подрже када јој је тешко, већ јој кажу да су је на време упозоравале на будућег мужа. Некада од сестре или пријатељице чују „савете” типа – престаће са насиљем кад се роди дете, све жене повремено трпе батине, можда би требало да престанеш да радиш нешто што њега нервира... Неке жене проналазе и оправдање за насилника и објашњавају његовој жртви да је имао тешко детињство или захтеван дан на послу... Већини нормалних особа тешко је да разумеју да је неко деструктиван и насилан без икаквог повода и да жртва не мора апсолутно ништа да уради и провоцира насиље. Зато је врло важно да саслушају своју кћерку, сестру или пријатељицу и да јој уместо реченица типа „није то ништа” или „одмах се разведи” кажу: „Ја сам ту за тебе, кажи ми шта треба да урадим.” Многе жене мисле да се насиље само њима дешава, често их је стид да о томе говоре, а када проговоре, треба да схвате да нису саме – закључује Тања Игњатовић.

Докторанткиња Центра за родне студије и активисткиња организације „Фем платз”, која се прикључила глобалном изазову „Жене подржавају жене”, Косана Бекер оцењује да солидарност јесте важна и она се најчешће јавља када треба да шаљемо поруке за лечење болесног детета или помажемо становништво које је највише настрадало у поплавама. Међутим, додаје она, ми смо одрасли у друштву у коме је насиље „приватна ствар” породице и то је истовремено и разлог због којег жртве не пријављују насиље, а ми појачавамо телевизор када чујемо буку у суседном стану, уместо да позовемо полицију.

– Потребно је време да на насиље у комшијском стану реагујемо исто као и на уличну тучу. У међувремену, веома је важно да жене свих професија дигну глас и буду солидарне са жртвама насиља макар на микроплану, као што су урадиле „Новинарке против насиља”. Важно је разумети да свако може постати жртва агресије и да жене треба да се уче солидарности, јер ће данас оне помоћи некој жени, а сутра ће добити помоћ ако им буде потребна – закључује Косана Бекер.