Српски Индијана Џонс

Кад кажемо Миомир Кораћ, мислимо Виминацијум. А није баш тако, јесте да је по њему најпознатији, али још је много тога чиме нас је заувек задужио.

Као да је већ рођењем био предодређен да буде миљеник. Треће дете – трећа срећа – Томе и Божане – био је љубимац и играчка старијим сестрама. Детињство проводи у Гњилану, одраста у Београду. Уобичајено школовање и обилазак света после гимназије – пре факултета – волонтирао је две године у Метрополитен музеју у Њујорку. По завршетку Филозофског факултета у Београду професионално бављење археологијом, најпре на Ђердапу а потом у Виминацијуму – оно је чему се потпуно посвећује, и то траје до данас.

Учио је од наших најбољих археолога – Милоја Васића, Милутина Гарашанина и Драгослава Срејовића. У почетку са истраживачима станује по кућама сељака, да би касније изградио велики објекат – Домус по угледу на римску вилу – за живот и рад научника. Основао је и библиотеку од неколико хиљада стручних књига коју му је организовала супруга – библиотекарка.

Први је код нас оформио интердисциплинарни тим за археолошка истраживања, на само налазиште населио 25 научника, већина су доктори наука који ту живе и раде даноноћно. Често усред ноћи излазе на локалитет, заједно с Мишком. Ту су и Мамут парк и Авантура парк који раде 365 дана у години. Непрекидно је на услузи сарадницима и јавности, уз широк осмех испод плавих детиње ужагрених очију. Неки га зову и српски Индијана Џонс.

Са нескривеним жаром говори и о другим локалитетима, о 18 римских царева рођених на тлу данашње Србије. Иза њега је више стотина научних радова и неколико десетина монографија. Обишао је цео свет, као експерт и учесник у међународним пројектима и на конгресима, његово име се с поштовањем изговара у свету археологије широм земљиног шара.

Пре две године у Београд је довео цео свет – на археолошки конгрес. Тада су највећи светски археолози рекли да ће Виминацијум ускоро постати светски центар археологије, јер има потенцијал и организацију за ископавања у наредних двеста-триста година.

На свим континентима, са сарадницима, путујућом изложбом и предавањима представио је Виминацијум и уписао га у све мапе света – зато се сада овде непрекидно смењују најзначајнији светски археолози, као чланови истраживачких тимова или посетиоци.

Развио је и информациони систем из области археологије ИСА – заједно са стручњацима Математичког факултета – који је постао основа за примену рачунара у археологији. Нико као он није допринео популаризацији археологије, у томе је ненадмашан. Снимио је стотине ТВ емисија: „Ако путем медија не представимо оно што имамо, онда то и не постоји.”

Успео је у давнашњем науму да Виминацијум буде самоодржив, да се издржава од свог рада, само прошле године је 100.00 људи купило улазнице и сувенире, од чега се финансирају будућа ископавања. Када је на локалитету, како обичног посетиоца тако и научника дочекује и испраћа домаћински, као да му је род рођени у кућу дошао.

Највише његовим залагањем, следеће године требало би да сви археолошки објекти дуж Дунава, од Бездана до Прахова, буду уврштени на Унескову листу у оквиру обележавања римског лимеса. Нада се да ће странци тек тада похрлити у наше крајеве да виде шта имамо и да их достојно угостимо.

Једном је рекао: „Мој живот је Виминацијум, ја сам његов слуга.” Духовити посетилац Виминацијума, очаран виђеним, написао је: „Врх, брате, врх! Копај брже!”