Посета Степинца Јасеновицу док је логор радио „пуном паром”

Већ двадесет и пет година августа месеца Срби обележавају годишњицу изгона из крајева Хрватске у којима су углавном били већина, а Хрвати годишњицу успостављања суверенитета над целом територијом републике. Срби своје годишњице обележавају са тугом и горчином, Хрвати своје са нескривеном еуфоријом, као датум значајнији од 9. маја 1945, званичног дана коначног изгона Хитлерове армаде. Обележавали су их одвојено, са појачаном напетошћу у односима, присутном иначе непрекидно. Ове године направљен је помак: политички представници Срба у Хрватској присуствовали су хрватском обележавању тог 5. августа, а хрватски великодостојници комеморацији српским цивилима страдалим у свом селу након окончања борбених дејстава. Овај потез политичких представника Срба у Хрватској наишао је на многе осуде у Србији и Републици Српској, нарочито међу Србима прогнаним из Хрватске 1995. године. Но, потез је одигран, и сада треба видети хоће ли донети икакав бољитак животу Срба у Хрватској, и  односима двају народа и двеју држава.

Некако у исто време, пажњу је привукло и одбијање Министарства културе Републике Србије да на списак за откуп књига за попуну библиотека уврсти и књигу „Јасеновац” хрватског писца Иве Голдштајна, са образложењем да не желе да финансирају откуп књиге са неверодостојним наводима. Првенствено, то се односи на Голдштајнов навод о броју жртава Јасеновца. Око тога се дигла велика галама, као да је књига у Србији забрањена.

То што се и дан-данас споримо због броја жртава у том логору, првенствено је српска срамота. Био би ред да се тај број једном утврди и буде „оверен” од међународних институција, с надом да буде што мањи. Нажалост, сигурно није толико мали да би се за виновнике те нељудскости могла наћи трунка опаравдања. Међутим, више од седам деценија у Хрватској је присутно настојање да се јасеновачка трагедија ублажи изношењем неприхватљивих ставова.

Да оставимо по страни спорење о броју жртава, али тврдити да је Јасеновац био радни логор (скоро па претеча омладинских радних акција), а не планирано стратиште, ван сваке је памети. Ко је тамо доспео више није био личност, није имао своје име и презиме већ је постао број. Та рана љубав усташког режима према дигитализацији говори све о природи тих логора и том режиму.

Уз то иде и неприхватљиво упорно настојање да се загребачки надбискуп за време усташког режима Алојзије Степинац прогласи свецем. Те био је антикомуниста, те није био упознат са дешавањима у логорима, те помогао је да се велики број заточеника спасе. Српска православна црква изборила се да се уз благослов папе Фрање формира мешовита комисија двеју цркава, која ће расветлити све чињенице о повезаности надбискупа Степинца са догађањима у логорима и начину њиховог функционисања. Комисија још није завршила свој посао, а резултати рада комисије су неизвесни.                    Онда смо током јула, од госпође Смиље Тишме, председавајуће конститутивној седници парламента Србије, чули њено сећање на посету надбискупа Степинца логору Јасеновцу у време док је логор радио „пуном паром”. Као дете била је један од присилних становника тог простора бола и ужаса, била је број. Сећа се да је надбискуп Степинац спроводио одабир постројених дечака из логора. На кога је показао, католичке сестре су га издвајале, преоблачиле и стављале му капу са усташким обележјем. Био је то први корак у преваспитавању у католичком духу и усташком светоназору. Сведочење поштоване госпође Тишме је убедљиво и чини излишним рад било каквих комисија и претурања по архивама Ватикана.

И сада долази оно кључно питање:  Колико је великодостојника Католичке цркве у Хрватској (или у Хрвата) знало за ову делатност надбискупа Степинца, а све време су се ватрено борили за његово посвећење?

Цвијетин Михајловић,
Суботица