Неизвесност је закон живота

68. САН СЕБАСТИЈАН

Сан Себастијан ‒ Шта је потребно да глумац буде успешан и као редитељ? На ово питање Виго Мортенсен (1958), амерички глумац, јунак филмова попут „Сведока”, „Господара прстенова”, „Ускршњих обећања”, „Капетан Фантастични”, „Зелене књиге” и троструки носилац номинација за Оскара, у Сан Себастијану где му је свечано уручена награда „Доностија” за свеукупну каријеру и изузетан допринос светском филму, одговор проналази у следећем: „Мислим да то зависи од тога какав сте глумац. Ако читав дан седите током пауза снимања у својој приколици и упорно читате своје дијалошке линије и мислите о њима, онда ћете можда постати добар глумац. Флексибилан и спреман да научи много тога чак и по питању филмске режије”.

А управо се на 68. Сан Себастијан фестивалу, пред публиком уживо, Виго Мортенсен представио и као успешан редитељ дебитант независног филма „Падање”, у којем и глуми јер, како каже, на основу свог глумачког имена успео је лакше да нађе продуценте за причу која има и аутобиографске елементе а који рефлектују делове личне породичне историје. „Чињеница је да када испричате причу о нечему што је заиста специфично, схватите да тако стварате и нешто универзално, нешто што ће сви разумети”, изјавио је током разговора за „Политику” Мортенсен, подсећајући да је инспирацију за однос и сукобе између оца и сина у филму „Падање” пронашао у породици свога оца дошљака из Данске. Из сеоског подручја, из породице са петоро браће и да је та генерација мушкараца, њихови обичаји и породични модел утицао на то како се његов отац опходио према својој деци.

У филму приказујете сукоб оца и сина који је одлучио да о њему брине, а у данашњој ситуацији у којој живимо то поприма и додатне конотације?

Мој филм пре свега поставља питања о томе шта радити са особом када је лишена аутономије и независности, а данас у ситуацији са пандемијом то питање постаје још значајније. Какав је наш однос према старијима? Колико је данас узалудно планирати свој дан за даном? Неизвесност је закон живота. Годинама о томе размишљам, а ово наше заједничко глобално искуство само то потврђује.

Шта вас је навело да режирате?

Више од две деценије пишем сценарије, али сам тек пре неких девет година почео да размишљам о режији. Тешко је поставити на ноге било који пројекат који је мало ван уобичајених оквира, а ја сам на томе инсистирао. На филмској причи у којој мотивације ликова нису савршено дефинисане и у којој не мора све да буде јасно и прецизно. Управо таква врста изазова била је пресудна да се упустим у режију. Да снимим филм какав желим.

И у том смислу је „Падање” личан филм?

Верујем да је сав посао личан до те мере да човек у њега улаже оно што је научио од живота. После смрти моје мајке почео сам да водим белешке са идејом да забележим своја сећања и осећања, али и сећања других људи на године свог одрастања и животе са родитељима. И одједном сам пред собом видео текст у којем су се смењивали садашњост и прошлост и видео га у филмским сликама. То ме је и натерало да филм посветим својој браћи, јер у њему постоји много искустава која сам са њима делио.

У филму однос са оцем насилником асоцира и на многе данашње друштвено-политичке дискурсе?

Одговарајући на токсичну реторику истим вербалним насиљем можда ћете се тренуто осећати добро, можда чак и добити велики број лајкова на друштвеним мрежама, али шта то значи? Користите ватру за борбу против ватре! То нас нигде не води. Ни унутар породице нити у друштву уопште. Да, моја филмска прича се највише и бави потребом да уложимо максималан напор да покушамо нормално да комуницирамо. Распад породице може бити микрокосмос и онога што се дешава у САД или било којој другој земљи. Политички и друштвено, сада у време пандемије, може бити још горе. Процветали су политичари који играју двоструку улогу – истовремено су паликуће и ватрогасци.

Ви сте свестрани, глумац сте, сликар, музичар, песник, а сада и редитељ. Уметност и култура ваше је поље друштвеног деловања?

Уметност у свим својим различитим аспектима произлази из потребе за међусобном комуникацијом. У том смислу свака манифестација усмерена на разговор и размену гледишта за мене има уметничку вредност. Бити уметник значи обраћати пажњу. Моја потреба да сликам, да пишем, фотографишем, глумим и режирам потиче из те жеље за обраћањем пажње на оно што се дешава око мене. Покушавам то да обрадим на различите начине и да затим саопштим своје виђење. Култура помаже у стварању модела комуникације и изузетно је важна и корисна за отварање наших умова.

Видите ли своју будућност у режији?

Да. Желим да наставим да режирам, а морам да наставим и да глумим да бих зарађивао за живот. Филм „Падање” неће донети много новца, јер је то независни филм. Но, надам се да ће људи од утицаја пожелети да финансирају и мој следећи пројекат.

Још сте и ватрени фудбалски навијач?

Наравно, највише навијам за аргентински клуб Сан Лоренцо де алмагро. Живим у Аргентини, навијам за аргентинску и данску репрезентацију. У Аргентини сам живео и у детињству. Тамо је мој дом, а Холивуд је моје радно место.