Виминацијум ће тек изнедрити нова сазнања

Богато и изузетно луксузно издање великог формата, од готово седам стотина страница, од чега је озбиљан део у вредним, ретким и до детаља прецизним фотографијама – монографија „Viminacium urbs et castra legionis” (Виминацијум град и легијски војни логор) вероватно је најобимније штиво о овом значајном локалитету (римском војном логору и граду код Старог Костолца) до сада издато, па још на енглеском језику. Али слободно се може рећи и да је то животни пројекат Миомира Кораћа, аутора и директора Археолошког института у Београду. Чињеница да посвећено и са великим жаром већ четири деценије борави у Виминацијуму малтене више него код куће – како ми који га знамо то у шали умемо да кажемо – један је од разлога зашто је одлучио, мада томе није склон, да и званично медијима представи ову своју књигу (издавач Археолошки институт у Београду) јуче у просторијама Српске академије наука и уметности.

У њој читалац може да нађе не само историјске изворе, комплетан историјат и хронологију ископавања, најзначајније проналаске и разматрања и закључке о њима већ и научне методе које се у том обиљу дешавања користе, а које већина не би ни довела у везу са археологијом. Облашћу за коју Кораћ воли да помене да човеку који се њоме бави помаже да сачува део дечјег духа.

„Тај део о методама битна је ставка. Многи нас можда посматрају на нивоу Индијане Џонса – за мене лично то знам и ја те фикције волим – али све што прати данас археологију је потпуно другачије. Када идете на локалитет у тиму су вам и математичар, елеткроинжењер, геофизичари, стручњаци за сателитску навигацију, даљинску детекцију и анализу три-де објеката у земљи и ви пре ископавања терена већ имате многе информације о њему. Зато често кад се пакујемо ја питам има ли поред све опреме у колима места и за мене као арехолога”, објашњава Кораћ уз осмех чари археолошких истраживања.

Упитан у разговору за наш лист колико је дуго радио на монографији, он одговара да кључ није у томе већ у податку колико је пута одустајао од тога да је заврши. Јер кад год је мислио да је све од битних елемената прикупио, богатство нових налаза Виминацијума га је демантовало у томе и процес писања морао је да се настави.

„Монографије из друштвено-хуманстичких наука се и иначе дуже раде али бих у овом случају истакао то да сам, имајући у виду важност проналазака који су искрсавали, бивао задовољан што све могу да обухватим па нисам журио. Сад не могу тачно ни да вам кажем колико дуго сам је писао, у једном моменту чинило се да се све заокружило и кренули смо у издавање”, каже Кораћ и одмах додаје:

„Али чим смо дотле стигли, дошло је летос и до врло важног открића три лимена саркофага и скелета и артефаката у њима, о којима смо одмах известили медије и рекао сам тада – ето, то сам пропустио. Али нема везе. У књизи наглашавам да је Виминацијум откривен тек нешто мало више од три одсто. Он нам сваке године подарује нова сазнања па ће за педесетак година то бити један од најзначајнијих локалитета на свету по информацијама које ће давати. Зато смо у Виминацијуму почели да градимо и велики депо у који ћемо смештати све благо које пронађемо, добрим делом не разумевајући све што лоцирамо. Оставићемо завештање у материјалу па ће неко други једног дана сазнати нешто ново што ми сада још нисмо у прилици”, наглашава наш саговорник.

У овој књизи пуној детаља ништа се не налази случајно – у прилог томе говори и изглед њених унутрашњих корица. Ту се може видети и прочитати садржај писма које је професор Михаило Валтровић 1882. упутио тадашњем Министарству просвете и верских питања, а којим тражи финансијску подршку за ископавања у Виминацијуму.

„Реч је о ланцу учеништва без којег ничег не би било. Моји професори били су Гарашанин, Срејовић, Кондић, Љубица Зотовић. Они су били ученици Милоја Васића, а он, то чувено име познате београдске арехолошке школе, био је ученик Михаила Валтровића. Он је, опет, био један од утемељивача Српског ученог друштва и, мада је био архитекта а не археолог, његова љубав према археологији била је замашна. Толико људи је уткано у мене као истраживача да сам том драгоценом допису морао да дам посебну позицију”, прича Кораћ закључно истичући и то да је све што је последњих деценија урађено у Виминацијуму (посебно археолошки парк који је никао за само шест година) и што је издато о њему део озбиљног тимског рада којем је он само давао такт:

„Реч је о 26 људи, 16 доктора наука, 10 докторанада, то је снага знања на једном месту која је свему дала тон. И ја сам им неизмерно захвалан на томе што смо све постигли заједно.”