Ко сме, тај може

Када дођу на ред мировни преговори између Јерменије и Азербејџана, као компромисна формула највероватније ће бити стављена на сто она из „казањског споразума” из 2011. године, када се разговарало о повлачењу Јермена из седам региона који нису део Нагорно-Карабаха, али чине такозвани безбедносни појас. Ратоборне изјаве председника Турске и Азербејџана Реџепа Тајипа Ердогана и Илхама Алијева – да је и војно решење једно од решења – како су одговарали на позиве на примирје, испоставило се и у овом случају као добра полазна основа. Офанзива азербејџанских снага, која је на нагорнокарабашком ратишту направила „кланицу”, док су чак и у центру главног града одјекивале детонације – учинила је јерменску страну заинтересованијом за преговоре.

НАРУШЕН СТАТУС КВО: Ко иза себе има војничке успехе на терену – може за преговарачким столом да захтева шта год жели. Алијев је уочи министарског састанка у Москви рекао да ће преговарачки процес бити одмах завршен уколико јерменски шеф дипломатије током разговора изусти да је „Карабах јерменски”. Ни „статус кво” случаја Нагорно-Карабах више не постоји јер га је азербејџанска страна променила. Барем тако ситуацију виде у Бакуу и Анкари, који 30 година чекају да се примене резолуције УН о територијалном интегритету. Масакре над Јерменима у оваквим ситуацијама не помињу.

Страх од обнове Отоманског царства, о коме говори Никол Пашињан („Ако међународна заједница хитно не интервенише, видећете Турке пред вратима Беча, као у 17. веку”) више је за вратом Јерменима него Французима. Ширење Турске на јужни Кавказ највише угрожава интересе Русије и обрнуто је пропорционалан интересима САД. Од ратних сукоба током деведесетих година прошлог века Азербејџан је био једина од бивших совјетских република којој је Вашингтон ускратио помоћ, док ју је Јерменија све више добијала. Однедавно борба за приступ енергентима мења ову ситуацију, као и однос копредседника у Минској групи ОЕБС-а према овом региону. „Статус кво” ни међу њима не постоји.

НИЈЕ ЗА ПОРЕЂЕЊЕ: Пре два дана је Александар Лукашенко рекао да је апсолутно непрофесионално повлачити паралеле између догађаја у Белорусији (неуспешни пуч) са ситуацијом у Киргизији („успешан” пуч). Лукашенку се сигурно јежи кожа док гледа како се муњевитом брзином мења власт на улици.

Готово све се одиграло у неколико дана. Демонстрације после парламентарних избора организовале су странке које нису ушле у парламент: камионом је разваљена капија „Белог двора”; одмах се догодио упад у зграду скупштине која је запаљена и опљачкана; демонстранти су ушли и у остале државне институције. Избор новог председника скупштине одржан је у хотелу док су немири беснели на улицама.

Из затвора је ослобођен бивши председник Албазбек Атамбајев, који је владао од 2011. до 2017, када је ухапшен због корупције и планирања државног удара. У спектакуларном поновљеном нападу специјалаца на његову утврђену кућу те 2017. учествовало је 2.000 полицајаца, међу којима је био и министар унутрашњих послова. Приликом напада и хапшења Атамбајева рањено је око стотину људи. Чим је изашао из затвора, Атамбајев је одговорио да су сулуде констатације да он финансира ову „трећу” револуцију јер је његова „супруга позајмила новац за такси када је долазила по њега у затвор”.

Председник Киргизије Соронбај Женбеков увео је ванредно стање у Бишкеку и све се одвијало као према уџбенику за насилне преврате и „обојене револуције”. Необично је једино било то што је ванредно стање и распоређивање војске, која је одмах стигла на периферију града, померено за нешто више од 24 часа. Претходно је постављен нови начелник генералштаба, који има богато професионално искуство у Авганистану, те је грађанима дато још мало времена да се склоне с улица. Избори ће бити поновљени за мање од месец дана. Рат Севера и Југа у Киргизији је настављен. За сада се нису умешали странци, барем не видљиво.

КАКО ТО: Овако нешто муњевито спровео је и Доналд Трамп. Он се разболео од ковида 19 и оздравио, чак брже него што је у Бишкеку изведен преврат. Додуше, и Лукашенко, који не воли да Белорусију пореде с Киргизијом, брзо је, мада мање спектакуларно, пребродио болест коју је, као и Трамп, негирао. У свом маниру човека који се увек на неки волшебан начин извуче из „живог песка”, Трамп је изашао из болнице, подигао палчеве и скинуо маску. Ако неко и помисли да су три дана исувише мало времена за оздрављење, а данас су људи склони да више ни у смрт не верују, онда може да закључи да је – или све превара или је Трамп заиста јак – „натчовек” коме ни корона не може ништа. Трампу је скочио рејтинг, милиони гласача су одмах гласали, а медији наклоњени Џозефу Бајдену почели су да пишу како ће Трамп покрасти изборе – што је до сада била ексклузивна тема актуелног председника, који није веровао гласању путем поште.