Контроверзе венецијанских бијенала

Централни павиљон чувених Ђардина – прелепог венецијанског врта у којем се више од 120 година препознатљиво смењују маштовите и шармантне националне уметничке поставке венецијанских бијенала – овога пута домаћин је јединствене изложбе, различите од свега што је деценијама ту могло да се види. Вирус корона одложио је овогодишњу архитектонску смотру коју смо и ми из Србије пролетос жељно ишчекивали јер је на њој требало да учествује и српски тим, али овај простор није остао пуст.

Организатори ове уметничке манифестације, која под својим окриљем окупља поред поменуте архитектуре, пре свега савремену уметност, али и филм, позориште, музику и плес, осмислили су својеврстан омаж свим до сада одржаним бијеналима поставком на којој су истакнути њихови најважнији моменти. Њени кустоси су – што је такође куриозитет – директори свих шест уметничких области, њих предводи Роберто Ћикуто, председник Венецијанског бијенала, а сав богат и занимљив материјал, између осталог и документарни, потиче из бијеналске историјске архиве, али и интернационалних и националних архива држава учесница.

Изложба која ће се ту налазити до 8. децембра привукла је пажењу медија, па је на порталу „Artnews” публици понуђен избор од десетак најконтроверзнијих секвенци из области ликовне уметности које су обележиле ову смотру, почев од оснивања 1895, када је у Венецији одржана прва интернационална уметничка изложба.

Подсетник почиње 1948, то јест годином у којој су, након Другог светског рата, многе земље биле спречене да учествују на манифестацији најпре због финансијских потешкоћа, па су организатори осмислили мини-поставке како би попунили празне националне павиљоне. Једна од таквих изложби била је посвећена италијанским сликарима метафизичарима и на њој су била представљена дела тројице аутора – Карла Каре, Ђорђа Морандија и Ђорђа де Кирика – а прашину је дигао Де Кирико, тврдећи да је његова слика која је пред посетиоцима „недоличан фалсификат”. Целу ситуацију додатно је компликовала чињеница да је он често умео да прави „оригинале фалсификата”, то јест да сам копира своје слике, док је за организаторе посебно непријатно било то што је познати Италијан протестовао приликом отварања сваког наредног бијенала визуелне уметности све док италијански суд није у овом случају пресудио у његову корист, па се као учесник на смотри појавио поново тек 1956.

Ни турбулентна 1968. није могла да се заобиђе – студентски протести са улица Париза пренели су се и у уметничке воде, многи редитељи, међу њима Трифо и Годар, солидарисали су се с академцима на Канском фестивалу, да би се месец дана касније демонстрације догодиле и у Венецији, па су на дан отварања бијенала уметничка дела окретана наопако и склањана од публике, док су павиљони били окупирани, а студенти на Тргу Светог Марка привођени. Посебан преседан било је уметничко окупљање 1974, када је уместо традиционалне изложбе смотра одржана у форми програма који су били организовани у духу подршке народу Чилеа, а против диктатуре Аугуста Пиночеа и тортуре коју је спроводио.

Интересантно је поменути да је реакција неких од тадашњих критичара била таква да су они леве оријентације осудили бијеналске званичнике и учеснике за елитизам због излагања политичких плаката уместо уметничких дела, неки су сматрали да је бијеналу чак одзвонило, док је до данас остало преовлађујуће мишљење да је то тадашње издање било раритетно и битно, посебно ако се има у виду да се таква радикална критика спрам било ког другог релевантног политичког или друштвеног дешавања никада више није поновила.

Постери уметничког активистичког колектива Гран Фури посвећени сиди, то јест усмерени против негативног односа Католичке цркве према хомосексуалцима и безбедном сексу, били су више него примећени током смотре одржане 1990, а забележено је да су поједини конзервативни коментатори тражили да се рад на којем се налазио папа Јован Павле други уклони, али су организатори одолели притисцима. Памти се, између осталих, и случај немачког уметника Грегора Шнајдера, то јест судбине која је задесила његово дело 2005. Наиме, након што је 2001. био награђен Златним лавом за поставку у павиљону своје земље, Шнајдер се четири године касније појавио с намером да на групној изложби прикаже рад под називом „Коцка” – гигантску скулптуру обучену у црну тканину која је требало да асоцира на Кабу, свето исламско место ходочашћа у Меки, и да се постави на Тргу Светог Марка. Званичници бијенала дело су искључили са манифестације због политичких разлога, а према тадашњим извештајима, постојао је и страх да би такво излагање подстакло антиисламске немире. И у самом каталогу који је пратио поставку текст посвећен овом делу био је замењен у црно обојеним странама.