Родна неравноправност у свим областима живота

Иако у Србији живи око 180.000 жена више од мушкараца, даме у нашој земљи потпуно се уклапају у стереотип о „слабијем” полу – слабије су плаћене, слабије су заступљене на местима где се одлучује о њиховој судбини, слабије су запослене, и то углавном на слабије плаћеним пословима. Статистика родне неравноправности сведочи да жене чине образованији део популације који, парадоксално, много теже долази до посла од мушкараца. Мере штедње и забрана запошљавања у јавном сектору, уведене 2014. године, несразмерно су погодиле жене јер управо оне чине већинску радну снагу у здравству, просвети, администрацији и сектору социјалне заштите. Наиме, подаци Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања сведоче да у сектору здравствене заштите ради 79 одсто жена, сектор социјалне заштите запошљава чак 93 одсто дама, док у области образовања 73 одсто запослених чине жене. Мушкарци чине више од 70 одсто запослених у сектору саобраћаја, грађевинарства и рударства, док је међу руководиоцима – менаџерима, законодавцима и функционерима, учешће мушкараца на нивоу од две трећине. Ни то није све – подаци такође говоре да су за исти посао жене плаћене чак једанаест процената мање од мушкараца.

Бројке недвосмислено говоре да је родна неравноправност присутна у свим областима живота жена – Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре недавно је објавило податак да само трећина жена у Србији има возачку дозволу, а најновија студија НАЛЕД-а говори да тек свака четврта жена има власништво или сувласништво над некретнином, док у сеоским срединама чак 86 одсто жена нема никакву непокретност на своје име. Стицање сопствене некретнине отежава чињеница да жене у нашој земљи у просеку имају око 8.000 динара ниже плате од мушкараца, док је на селу ситуација још неповољнија. Наиме, свака друга жена у руралним срединама формално је незапослена јер ради у пољопривредном домаћинству, а свега 7,4 одсто њих поседује земљу. Осим тога, жене у сеоским срединама чешће се одричу породичног наследства у корист браће и мушких чланова породице, што у преводу значи да је обичајно право много јаче од породичног.

Животни и имовински статус многих жена у нашој земљи и даље је недефинисан јер око 200.000 људи живи у ванбрачној заједници у којој након растанка или смрти партнера немају право на наслеђивање имовине или пензије. Наиме, наш закон о наслеђивању „признаје” само брачне партнере, а ако дође до развода, жена најчешће остаје на улици без ичега – макар та заједница трајала неколико деценија. Ако њен ванбрачни партнер премине, она нема никаква права на његову пензију.

Стручњаци феминистичке провенијенције често истичу податак да је родна неравноправност највећа у породичном гнезду – просечна српска жена свакога дана у кухињи проведе сат и по времена, 65 минута потроши на чишћење куће, а још пола сата на прање и пеглање веша. За храњење и купање наследника дневно потроши 37 минута, док се мушкарац храном пожртвовано бави 16 минута дневно, прањем судова целих три минута, а за одржавање домаћинства, према сопственом признању, дневно утроши 29 минута, док кућни љубимци и баштованство окупирају његову пажњу два сата дневно. Осим тога, жене се неупоредиво више баве старијим члановима породице. За велики број жена у нашој земљи дом је најмање сигурно место за живот. Сваке године око 30 жена стада од руке ближњег свог – оца, мужа или брата, а од почетка године убијене су чак 22 жене.

Доскорашња повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић оцењује да овим просторима и даље дувају снажни ветрови патријархата и додаје да у већини породица цео терет родитељства пада на жену, иако не постоје ни биолошки ни психолошки докази да мама боље од тате храни, повија и учи дете.

„Пандемија вируса корона толико је оголила родну неравноправност у кући јер су многе жене буквално грцале под теретом дуплих и троструких обавеза – осим што су морале да иду на посао, највећи број њих преузео је улогу педагошког асистента својој школској деци, која су морала да прате онлајн наставу, а у трећој „смени” их је чекало кување ручка, прање, пеглање и спремање домаћинства. И док су жене у Србији ћутке прихватиле новонастале обавезе, група жена из немачке покрајине Саксонија одлучила је да влади те земље испостави рачун за додатне послове које су биле принуђене да раде у време карантина уведеног због пандемије ковида 19. Реч је о женама које су запослене, али су у време блокаде морале да се додатно брину о деци и помажу им у учењу, кувају, перу, пеглају и по потреби „буду психолог” мужу или деци. На својој „фактури” оне су написале да обука и помоћ деци од 17. марта до 15. маја кошта укупно 22.296 евра, а у ову цену ушли су време, струја, вода и грејање”, наводи наша саговорница и подсећа да се свака трећа притужба која стиже на адресу повереника за заштиту равноправности тиче дискриминације на основу пола, а њу најчешће подносе жене које су након повратка с породиљског одсуства премештене на ниже радно место или позицију с нижим примањима.