Историја сукоба у Нагорно-Карабаху

Регион Нагорно-Карабаха (НК), или Републике Арцах, како га називају тамошњи житељи, током историје налазио се у саставу Персијског царства, Јерменије, Римског царства, Омејадског халифата, Абасидског халифата, Селџучке државе, Илканата, Џалајридске државе, државе Кара Којунлу, државе Ак Којунлу, Руског царства и Совјетског Савеза.

У античко доба регион је био познат под именом Арцах и представљао је провинцију Краљевине Јерменије. У 16. веку је на подручју данашњег Нагорно-Карабаха постојало пет јерменских кнежевина које су представљале последњи вид јерменске државности пре коначног пада под туђинску власт. Тако казују енциклопедије.

Оно, међутим, што је важно за схватање догађаја који већ деценијама потресају овај део Кавказа јесте доба његовог постојања у оквирима царске Русије, у којој се нашао почетком 18. века, тачније 1813. године.

Након Октобарске револуције и стварања Совјетског Савеза као нове државе и наследника некадашње царевине, Нагорно-Карабах, иако етнички већински насељен јерменским становништвом, 1923. добија статус аутономне области у оквирима Азербејџанске Совјетске Републике и бива и физички одвојен од Јерменије.

Током совјетске епохе, регион се развијао мирно, без озбиљнијих несугласица између Азербејџана, којем је припадао, и Јерменије као исконске домовине. Проблеми почињу 1988, када житељи Нагорно-Карабаха истичу захтев да се њихова област стави под јурисдикцију Јерменије. Овоме су се супротставили и Азербејџан и централне власти у Москви.

Етничка нетрпељивост почела је да расте да би кулминацију достигла по распаду Совјетског Савеза 1991, када су и Јерменија и Азербејџан стекле статус независних држава. У новонасталим околностима у Нагорно-Карабаху одлучују да самостално прогласе независност с намером да се придруже Јерменији. Ово доводи до рата у којем гине чак 30.000 људи, а стотине хиљада несрећника приморава на егзодус.

До 1993. Јерменија успева да окупира и војно контролише 20 процената територије која се налази уз границу Нагорно-Карабаха, а која, по важећем међународном праву, припада Азербејџану. Уз посредовање Русије рат се смирује 1994. Сукоб у Нагорно-Карабаху од тада слови као један од „замрзнутих конфликта” и као такав, уз сталну напетост, опстаје до данас. У међувремену, примирје је често нарушавано, уз повремено обострано артиљеријско гранатирање положаја противника, што је допринело новим погибијама и уништавању материјалних добара.

У пролеће 2016. избио је нови сукоб, најжешћи од 1994. У њему је страдало на десетине људи док их је више од три стотине рањено. Након четири дана жестоке размене ватре две стране су најавиле спремност за договор о прекиду ватре. Ово наравно није значило и коначни мир пошто су напетости праћене повременим разменама ватре и данас свакодневица на овом планинском терену.

Покушаји да се нађе решење прихватљиво за обе стране сукобљене у Нагорно-Карабаху пали су на леђа такозваној Минској групи, формираној 1994. у оквирима Европске организације за безбедност и сарадњу (ОЕБС), а као њени копредседници именовани су Русија, Француска и САД.

Преговори о прекиду ватре били су успешни, али они којима је требало да се постигне трајно решење за мир и територијалне неспоразуме нису уродили једнаким плодовима. Ипак, у октобру 2017. председници Јерменије и Азербејџана састали су се у Женеви и почели серију разговора о могућим решењима конфликта, што је тада оцењено као видан напредак.

Чињеница што су оружане снаге две стране укопане врло близу једна другој и да практично немају никакву међусобну комуникацију носи стални ризик да би и најмања војна акција, па и појединачни акт могли да доведу до распламсавања сукоба ширих размера. Такође, унутрашње прилике у сукобљеним земљама су такве да би могле да испровоцирају оштрије реакције које би се лако пренеле на граничну линију.

Савет безбедности Уједињених нација у више наврата је расправљао о ситуацији у Нагорно-Карабаху. Између осталог, 1993. су усвојене четири резолуције у којима се осуђује употреба силе са стране Јерменије и окупација територија које припадају Азербејџану.

У тим резолуцијама потврђен је азербејџански суверенитет над спорним територијама и осуђено кршење међународно признатих граница. Посебна пажња посвећена је поштовању људских права, поштовању међународно преузетих обавеза с тим у вези и осуђено масовно протеривање цивила у Азербејџан, а говори се о чак милион душа, напад на цивилно становништво и гранатирање територије суседа. Ни 27 година по усвајању, поменуте резолуције нису спроведене у дело.

Најновији сукоб који је избио 27. септембра, а за чије распламсавање стране оптужују једна другу, већ је однео десетине живота, како међу војницима тако и међу цивилима, и изазвао велику материјалну штету. За разлику од претходних случајева, овај пут су посредно у све увучене и две велике војне силе – Русија и Турска, што могућност од новог великог рата чини далеко изгледнијом. Можда управо та чињеница допринесе да се Јерменија и Азербејџан ипак уразуме, смире и окрену новом мировном споразуму.