Смарагдна река Градац

Река Градац није позната попут Колубаре у коју се улива у Ваљеву, али јесте једна од малобројних сачуваних, најчистијих река у Европи. У прилог томе говори чињеница да у овој реци живе пастрмке, видре и речни ракови.

Бистра, питка, вода, разнолик биљни и животињски свет у њој и око ње, велики број пећина, сакрални објекти, све то овај небрушени смарагд Ваљева и западне Србије, чини заштићеним Пределом изузетних одлика „Клисура реке Градац”.

Први правни акт о заштити овог предела донео је Завод за заштиту природе Србије још 1958. године. Тим документом заштићена је Баћина пећина са колонијом слепих мишева. Следећи акт је, на иницијативу Истраживачке станице „Петница”, донела Скупштина општине Ваљево 1984, а односио се на заштиту уског дела клисуре реке Градац, површине 877 ха. Две године касније основано је Еколошко друштво „Градац” са циљем заштите клисуре. Посао им није био лак. Морали су да одвикну сељаке да из Градца ваде песак и шљунак, да у реци не перу цистерне с пестицидима…

Организована је заштитна служба, усвојен специфичан режим риболова, много се радило и на спречавању нелегалне сече шуме. Муке су им задавали несавесни грађани који су преко ноћи бацали отпатке на дивље депоније које очисте преко дана. Упорни и истрајни активисти удружења грађана, углавном волонтери, успели су да сачувају реку. Коначно је 1998. године Завод припремио елаборат којим се клисура реке Градац сврстава у II категорију – Природно добро од великог значаја.

Заштита и унапређење клисуре Градца један је од бољих примера чувања животне средине у Србији. Прошле године организована је волонтерска акција „Шта нам тешко”. Више од 100 волонтера, младих људи из читаве Србије, радило је на уређењу обале, у заштићеном подручју „Клисура реке Градац” која на површини од 1268 ха обухвата катастарске општине: Дегурић, Лелић, Бранговић, Богатић, Ковачице, Бачевци, Горње Лесковице и Белић.

Градац извире испод планине Повлен, највеће у низу ваљевских планина, неколико километара понире и поново избија код села Богатића, у виду неколико градачких врела –  повише манастира Ћелије.

Тече ваљевском подгорином, где на простору Лелићког, односно Ваљевског краса, усеца дубоку клисурасто-кањонску долину.

Посебан квалитет клисуре су бројни просторно мали локалитети, као и многи природни видиковци, односно, узвишења са којих је могуће сагледати не само поједине делове клисуре већ и ширу околину. Основна црта рељефа ове клисуре је изразито меандарско вијугање. Дубина клисуре износи од 150 до 300 м.

Динамику предела, како кажу у Заводу, додатно усложњавају суве долине са вртачама, дубоке и кратке долинице многих бочних притока реке Градац, врела, алувијалне терасе и каскаде преко којих се Градац прелива. Истражено је 69 спелеолошких објеката: 67 пећина и 2 јаме. По величини одаја и дужини простирања, најпознатија је Дегурићка пећина.

Обале реке Градац и њених потока обрасле су жбунастим заједницама сиве врбе, раките и сиве јове, а сувље стране клисуре мешовитим шумама и шибљацима храстова, обичног граба, белог граба, глога и других врста. До сада је на овом простору регистровано 400 биљних таксона као и 240 врста гљива.

Животињски свет ове клисуре такође је разноврстан. У водама ове реке пливају поточна пастрмка, липљан, златни вијун, а у шумама и на камењарима, између осталих птице певачице – велика сеница, чешљугар или штигл, царић, пупавац са пернатом круном на глави, дивља патка, жутогрли миш, риђа волухарица, видра, зец и друге врсте.

Овај предео изузетним чине средњовековни манастир Ћелије са храмом Светих Архангела Михаила и Гаврила и остаци средњовековног утврђења код села Бранеговић.

Дуж клисуре постоји уређена стаза. Овај магични предео буди љубав према природи и авантуристички дух, па деца која се напију воде на реци Градац остају вечити заљубљеници у природу.