Да ли ће Србија прихватити „зимско” или „летње” рачунање времена

Следеће, 2021. године, земље чланице Европске уније и оне које јој се придружују, требало би да се определе било за зимско било за летње рачунање односно читање времена, и то, за стално, без промена.

И једно и друго има својих предности и мана, каже за Танјуг Бранко Симоновић из Астрономског друштва „Руђер Бошковић”, који истиче да одговор није нимало једноставан и да су по природи, у оваквим или сличним ситуацијама, присутне острашћености приликом којих ни једна ни друга страна не заступа ставове имајући у виду основну суштину проблема - како радни дан стоји у обданици, која се током године мења.

„Зимско читање времена подразумева да остајемо у својој часовној зони. На тај начин сунце долази у меридијан или како се нетачно каже, у зенит, у подне. Тада сунце постиже највећу висину. С друге стране, зимско читање времена, овакво какво сада имамо, подразумева веома лоше искоришћавање обданице, светлог дела дана. Трајно остајање на летњем времену би имало у том погледу своје предности”, навео је Симоновић.

Истовремено он указује на ману која би пратила такво стање: Србија би се изместила у часовну зону која је за сат времена „источније” те би се тако одвојила од средњоевропског читања времена у које спада већи део Западне и Централне Европе.

Симоновић, говорећи о зимском рачунању времена, такође упућује на „неформалну интервенцију” која се, како каже, десила и закомпликовала читаву ствар: промена радног времена.

„Више се не ради од 7 или 8 па до 15 или 16 часова већ од 9 до 17, померено је час унапред”.

Упитан за евентуалне неуједначености у изабраним решењима до којих би могло доћи код различитих држава, Симоновић каже да ми вечито имамо потребу да се поводимо и приклањамо туђим решењима.

„Објективна опасност ће бити ако се поведемо за стањем или решењем код оних на које желимо да се угледамо, а у међувремену се то код њих промени, стога треба изабрати решење које је најбоље за нас. Ако бисмо трајно прихватили летње читање времена, што би нас 'превело' у источноевропску зону, себе бисмо изместили из оквира средњоевропског времена којем, између осталих, припада, на пример, Република Српска али и они на које смо природно упућени, околни регион”, појашњава он и додаје да би то производило импликације на тржиште, економске и културне везе...

Ту смо, каже, природно везани, а Србија припада рубу средњоевропске часовне зоне.

За њега је најбоље и најподесније „треће решење” које је било на снази пре 1983. године и које, како је казао, није ни оригинално ни посебно.

„Оно подразумева зимско читање времена и трајно остајање у средњоевропској часовној зони али и померање (враћање) радног времена један час уназад као што је некад било. Тако бисмо повољније искористили обданицу као када би на снази било летње читање времена”, истиче Симоновић.

Према његовим речима, том интервенцијом не би мењали време „у смислу да устајемо раније како се може помислити”.

„Оно би било идентично летњем стању. С тим што би само именовали час на прави начин. Седам сати би било седам, а не осам. То решење исправља мане зимског рачунања времена у погледу лошег искоришћавања обданице као и летњег рачунања времена у погледу измештања из основне часовне зоне којој припадамо”, закључује Симоновић, преноси Танјуг.

Да ли ће заиста ЕУ остати при томе да примени препоруке везано за укидање указног времена, односно промене времена, или ће се нешто променити с обзиром на прилике са вирусом ковид 19, за Симоновића остаје отворено питање.