Заглављени у нужном смештају

Панчево ‒ До скора нису имали ни адресу. Сада су „узнапредовали” до кућног броја 96 у Улици Стевана Шупљикца. Али то је све за 15 панчевачких породица и више од четврт века живота у напуштеној згради некада Пилотске школе у насељу Котеж. На времена када су се овде обучавали војни питомци подсећа црвена петокрака на зарђалој огради и стражарска кућица урасла у коров, а „ово” где живе налази се недалеко од центра града, преко пута вишеспратница са свим погодностима 21. века.

‒ Супруг и ја смо се доселили са двоје мале деце у објекат без струје, воде и грејања. Овде је било прво девет породица, све радници бившег „Тргопродукта”, који је располагао зградом и овде нас привремено сместио, а онда пропао. Људи су долазили и одлазили, било је и избеглица који су добили станове. Ми смо остали, јер немамо куд, а право на стан солидарности нисмо имали, због вишка стамбеног простора. Свуда су нас саветовали да ћутимо и седимо ту где смо, да и то не изгубимо и тако смо овде привремено 27 година ‒ прича за „Политику” Јованка Путић, која је 25 лета била пословођа у некада највећој трговинској фирми Панчева.

    Заглављени у принудном, нужном смештају, довијали су се како да дођу до струје, пољске тоалете и корита замене купатилом, а спаваоне и салу за израду макета авиона сопственим улагањима приведу намени. Прозори дуж непрегледних ходника заштићени су картонима и шаторским крилима, метри плафона су отпали, док су „станови“ направљени од две или три учионице, од којих се борави тек у једној, јер их је тешко грејати. Неки и данас немају воду, те је вуку из дворишта, користе пољски тоалет, док фекалије срећника са купатилим „путују” спољним делом објекта у септичку јаму. Свуда прокишњава, кровне азбестне плоче давно су попуцале и отпадају, на фасади је никло и дрвеће... Улазна врата се не могу затворити, док станари сведоче да на четвртом, неусељеном спрату имају „слепе путнике”, а све је „заокружено“ густом, шикаром.

‒ У наше „двориште” долазе да играју пеинтбол, јер је около џунгла. Ту је и суседна зграда некадашњег комплекса школе са које је однето све што је могло, па се сада у разваљеном објекту скупљају наркомани и бескућници и све је пуно шприцева и ђубрета... И код нас су покрадени гелендери, штекери, дрвенарија, паркет, никада нисмо имали ни контејнер за отпад. Приземље је својeвремено било магацински простор, а сви који су долазили, гледали су да се само окористе ‒ каже Мирјана Игњатовић, која је пун радни стаж одрадила у „Тргопродукту”. Прудружује јој се и Милодарка Дробњак, напомињући да ни њена петочлана породица није „привилегована” иако тешко живе и имају дете ометено у развоју, а да им једино уредно стижу одговори су „испод црте” када су се делили станови социјално угроженима, али не и зашто.

     „Грађани који живе у објекту некадашње школе за пилоте, као и сви, ако су стању социјалне потребе треба да се обрате центру за социјални рад и тамо покушају да остваре своја права. Такође, ту су повремено и конкурси за смештај у становима Градске стамбене агенције, за које се мора прикупити документација и ако испуњавају услове, нема разлога да не оставаре своја права”, каже Миленко Чучковић, већник Панчева задужен за социјална питања.

    На „ничијој земљи” бивши радници, бившег угледног предузећа Панчева, папиролошки су „на утрини”, у наставку такође закатанчене „нове панчевачке пиваре”. Из биографије „своје куће” помињу урбану легенду да се овде за пилота обучавао и сам Муамер ел Гадафи, а сами посебно памте дане бомбардовања 1999. године, јер су били „легитимна мета”, као и војна касарна у близини.