Уторак, 21.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

До зоре на преферансу, ајнцу или табланету

Први писани траг о ноћном животу престонице је онај који сведочи како је Београд од оријенталне касабе постао европски град још 6. фебруара 1893. године предвече, када је засветлела прва електрична сијалица јавне расвете на надомак Позоришног трга
Механа „?” је прва примала и ноћне госте и то у време божићних и васкршњих литургија у Храму Светих арханђела (Фотографије Био једном један Београд)

Колико се зна, већ средином претпрошлог века постојала је у Београду кафана која је два пута годишње радила целу ноћ. Хећим Тома Костић, лекар књаза Милоша, добио је од свог пацијента на поклон здање са механом „Стара Србија” у Главној чаршији, раније власништво Томиног таста Наума Ичка. Та механа је прва која је примала и ноћне госте, а у време одржавања божићних и васкршњих литургија у Храму Светих арханђела. Подвижници су ту дочекивали поноћ и крај најдужих постова у православном календару, што је засметало комшилуку. Покушавајући да се додвори Митрополији, он је кафани трапаво наденуо нови назив „Код Саборне цркве”, чиме је увећао већ почињени грех бласфемије и изазвао додатни гнев. Не знајући шта даље, над улазом је истакао „?”, ено га тамо и данас.

А први писани траг о ноћном животу престонице је онај који сведочи како је Београд од оријенталне касабе постао европски град. Тај важан корак начињен je још 6. фебруара 1893. године предвече, када је засветлела прва електрична сијалица јавне расвете на саставу Цариградске и Кастриотове улице, надомак Позоришног трга!

Те вечери, док је жмиркала прва електрична боген лампа јавне расвете, иако су многи Београђани скретали поглед у страну да не би ослепели, један несмотрени очевидац је забележио: „На углу Трга и Кастриотове улице, до ’Коларца’, налазила се кафана ’Булевар’ са хотелским собама, а кроз дуги ходник ове зграде долазило се до сале хотела ’Опера’ где је сваке ноћи свирала чувена капела ’Мектл’ и певале стране певачице. Електрична светиљка била је окачена на затези разапетој од те, до фасаде друге, такође спратне зграде преко пута” (а за оне који не знају да упаре повест и земљопис, реч је о познатој градској кафани „Зора” и сали потоњег биоскопа „Балкан”).

То време обележиле су и неодмерене коцкарске сеансе по београдским хотелима, у којима се до зоре на преферансу, ајнцу или табланету, много ређе на доминама, губио иметак стицан генерацијама, част губитника, а понекад и глава. То се скрасило и у традицији па су прва послератна казина у Београду отварана управо у хотелима „Метропол” „Славија”, „Мажестик”...).

Пре и после Великог рата у Београду је било сијасет ноћних свратишта, и то махом на периферији, али их је позатварало револуционарно утеривање у моралне оквире оног времена, а с њим и у једнакост у свему и свачему, па и у беди.

Али, да ли се радни народ коначно наспавао? Неће бити!

„Зора” где је била крајем 19. века, ту је и данас

Дриблингом до слободе

Град је у послератном периоду растао у висину, али и у ширину, па су многе негдашње периферије убрзано постајале „центар” (довољан је податак да је Београд ослобођење 20. октобра 1944. дочекао са само 180.000 житеља). Међутим, ширење вилајета није пратила и мрежа јавног градског превоза па је време ноћног провода било омеђено последњим аутобусом који је ноћнике развозио кућама мало пре поноћи. И тако све док весељаци нису открили да ГСП има и „ванредну линију” намењену возачима и кондуктерима из треће смене, па се и радном, а нарочито нерадном народу ноћни живот продужио до два после поноћи.

А онда се неко досетио – клубова. И то не било каквих, већ спортских! Зато је почетком шездесетих година прошлог века шифрована порука „Код Ингета” имала значити целоноћни провод у просторијама фудбалског клуба „Млади пролетер”, на Звездари, где су председник, тренер и интендант, а уз њих и власник „објекта”, уз роштиљ, држали и разне „освежавајуће напитке”. Из те кафане потекле су многе легенде нашег фудбала – Блеки Богићевић, Моца Вукотић, па онај мали Николић, десетак Оларевића (и једна Оларевићка која је играла за женску момчад)... Захваљујући њима, проказани клуб наставио је да ради до неумитног одласка свог тренера и кафеџије. За овим лукавством кренули су и други па су годинама злосрећне супруге своје суђенике раном зором дочекивале питањем „Па, докле трају те фудбалске утакмице”. Тада се ноћни провод убрзо проширио и на остале фудбалске просторе па неки и данас верују да су „Синђелић” и „Обилић” само кафане, мада је клуб испод трибина „Партизановог” стадиона, тадашњег Стадиона ЈНА, ушао у повест југословенског угоститељства, између осталог и због радног времена (а ако неко не зна, реч је о некад култној кафани „Стадион”).

Самоорганизовали су се и риболовци, нарочито у Земуну.

Експериментално вече

Други глогов колац ноћном животу престонице било је увођење нових програма и емисија радија и продужавање емитовања на 24 сата. Серафим, мање познат као Жика Живуловић, један од првих уредника некада чувене радио-разоноде „Весело вече” и потоњи новинар „Политике”, клео се да би у време њеног пуштања у етар улице градова, па и кафане, сасвим запустеле!

Нови удар старим навикама догодио се 23. августа 1958. године, када је емитован први кадар експерименталног програма Телевизије Београд, а Мића Орловић, наш први ТВ спикер, помрачио славу хероја рата и револуције или им бар стао уз раме. Било је то време кад је већина сала за партијске састанке и зборове бирача по београдским квартовима или задружних домова широм Србије добила по један телевизор (доба првог процвата „РР Ниш”) и широм отворила врата и „неповезанима”, што је било темељ доцније установљених месних заједница. Међутим, треперава светлост телевизијских екрана имала је и хипнотичка својства па су нам и кафане умало опустеле. А нису, не тада, већ догодине, када је Телевизија почела емитовање прве телевизијске серије „Сервисна станица”, због које Мију Алексића и Миодрага Петровића Чкаљу многи и данас сматрају комедијашима.

Рекло би се да се технологија уротила против заклетих ноћника...

Ресторан „Коларац” на Позоришном тргу

„Уметнице” у „Лотосу”

Средином педесетих година Београд је добио први ноћни клуб који се истог часа рашчуо по свом „уметничком програму”. Био је то „Лотос бар”, а отворен је у преуређеном подруму здања у Змај Јовиној улици. Мађионичари и жонглери, гутачи ватре и возачи моноцикла били су у њему само увертира са крешендом главног дела програма, наступа мање-више одевених, згодних и мазних играчица.

У почетку се наплаћивала улазница, да би проблем с незваним гостима био решен вртоглавим ценама пића, уз откриће да „уметнице” пију искључиво шампањац, па се и званично радно време (до три сата после поноћи) редовно продужавало, а у зависности од платежних могућности клијентеле.

„Понуда и потражња” били су такви да је један од угледнијих ликовних критичара то стециште свакојаких порока прогласио за – најпрометнију аукцијску кућу на Балкану. Наравно, испод гласа, а због све силе угледних политичара који су онамо редовно залазили, али инкогнито (само се један није крио, али за њега се и тада знало да је, као миљеник последњег доживотног председника, био склон свакојаким лудоријама, а ако неко не зна о коме је реч, не иде да му се име данас спомиње у оваквој прилици).

Да се мислило и на обичан башибозлук, сведочила је тесна витрина на улазу у „Лотос” у којој се редовно налазило неколико пробраних црно-белих фотографија донекле одевених „уметница” у изазовним позама.

Онда је кренуло: „Кристал бар” у бившем здању Југословенске банке у Коларчевој коју је баштинио „Југоекспорт”, затим барови хотела „Мажестик” и „Метропол”, па редом, све до већ заборављених стриптиз клубова с краја прошлог века.

Занимљиво је да су се неке барске уметнице доцније удале и постале узорне супруге и мајке (а преживеле и старамајке), док су „радно активне” населиле камп насеље иза купалишта „Београд”, на Ади Циганлији, и камп „Кошутњак” у истоименом излетишту.

Да је ђаво однео шалу установљено је с великом задршком тек када су родитељи женској деци почели да надевају имена по „чувеним плесачицама” наше ноћне свакодневице крај којих је и легендарна Мата Хари деловала као најобичнија вешерка... мада то није била никаква новост јер је у престоници од краја рата па до 1948. године и Резолуције Информбироа у матичне књиге рођених уписано на десетине Партизанки, Херојки и Митраљета, а на све то, и на понос кумова, и неколико несрећних Стаљинки! Помодни трендови су и иначе једно недокучиво чудо!

Ноћ је изнедрила и „журеве”, чедна окупљања млађарије по становима и кућама ради дружења ван видокруга старијих, што је међу већ исквареним родитељима будило свакојаке, најчешће блудне примисли... тим пре што би „журке” најчешће потрајале до зоре.

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

a na zapadu bila sloboda
Uživanje i sloboda na kašičicu, sa stalnim strahom od posledica normalnog življenja i delanja. To je titoizam. Sovjetska verzija još strašnija.
Dragoljub
Читам да је Бг имао 20.10 1944. 180 000 житеља (?) а мени су 300 000 пред рат познати, колико нас је тада било. Доласком избеглица из НДХ пресвирао је и 450 000. "Лотос" бар је радио за време рата али само за неамачку војску. Ту је "Бора маџионичар" немачком официру скинуо хозентрегере са панталона, а да овај то није приметио. "Мажестик" је пре 2 .СР рата био ексклузиван, а олош комуне су од њега направили биртију од које се није опоравио.
Muradin Rebronja
"Mažestik" ima mogućnost da bude model za sve hotelske restorane kada bi "samo" znali, umeli i imali najsavremeniju američku tehnologiju. Imaju najbolji restoran, idealan za "Balkan best restoran", "Durđevdanski slavski sto", sa najboljom hranom i uslugom. Prednji deo, idealan za drugu vrstu "Balkan best" restorana sa brzo pripremanom hranom pred gostima, držana u toplim vitrinama spremna za kupovinu i konzumiranje na licu mesta i/ili za poneti. Da, i to nam omogućuje samo američka tehnologija.
Muradin Rebronja
Mija i Čkalja su zaista bili izuzetni likovi. Likovi koji su predstavljali nas ugostitelje. Imao sam čast da dva puta uslužim "kolegu" Miju. Jednom u Novom Pazaru, 1962. godine, kada je imao koncert, u tadašnjem hotelu "Beograd", gde sam radio kao konobar. Sećam se, kaže mi "kolega", pokazujući na čašu, "Šefe, dovde vina a odavde sode", što je značilo špricer. Drugi put je bilo u hotelu "Jugoslavija", u noćnom restoranu "Zlatan ovan", negde 1970. Sećam se samo da je došao "mortus" pijan.
peko
zaboravili ste Kleopatra bar kloji se nalazio preko puta palate Albanija, u zgradi u kojoj su se prodavale karte za spavaca kola (Vagon li kuk). Bio je na prvom spratu a radio je jos 1947 godine. Bez problema smo ulazili i mi iz visih razreda gimlazije

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.