среда, 23.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Крцунови шамари начелнику и прва стрељања

Објављена књига о Слободану Пенезићу Крцуну „Гласност ћутања”
Патзријарх Герман и Слободан Пенезић Крцун (Фото ужучки архив)

УЖИЦЕ – С пажњом чекана књига о Слободану Пенезићу Крцуну „Гласност ћутања” стигла је пред читаоце. Управо је изашла у издању Историјског архива Ужице, где се у Крцуновом личном фонду чувају документи (које је 2018. установи предао Срђа Пенезић) о овој контроверзној личности. Приређивач књиге је Жељко Марковић, директор ужичког архива.

На њеним страницама су Крцунови аутобиографски записи, ратна писма, послератни говори, чланци, реферати из времена када је био високи функционер Титове власти, које је архиву уступио др Венцеслав Глишић. Штошта је Крцун бележио о својим чињењима много тога и прећутао.

Има ту детаља о оснивању ОЗН-е којом је руководио, помиње се ликвидација наоружаних одметничких група, ту је и поглавље „На челу српске ОЗН-е” (са четири Крцунова говора), али нема појединости о суровим обрачунима победника са пораженим у рату. Тек понегде може се наићи на Пенезићеве реченице о хапшењима, па и стрељањима неистомишљеника. Каквим у свом животопису описује ратно време Ужичке републике 1941.

 „Мени је припадао задатак, као партизанском руководиоцу, да организујем чишћење пете колоне. Све дотадашње директиве биле су усмене, да треба ликвидирати најпознатије петоколонаше и шпијуне. Партизани су са свих страна доводили једног по једног. Довели су и среског начелника Алексића, кога су ухватили негде у Мокрој Гори, и једног његовог полицијског писара. Мој сусрет са Алексићем завршио се са неколико шамара. Нисам могао да верујем да ће тај велики противник комуниста овако лако пасти у руке. То ме је одмах преломило да не треба много размишљати и да треба стрељати... Почео сам водити истрагу. То и нису биле истраге већ политички дијалози и оптужбе. Онолико колико су мене у два-три маха саслушавали, једном баш поменути начелник и његов писар.”

Крцун се сећао да је Ужице, ослобођено од окупатора, почело да се организује: „Мени је изгледало да је рат свршен. Никада ми ни на крај памети није пало да се Немци могу повратити... Ја сам дању и ноћу седео у затвору. Отпочела су прва стрељања. Иза тога неколико дана дошао је Врховни штаб. Тада сам први пут видео и друга Тита, Кардеља, Ранковића”, бележи, додајући да је тада почео да ради по Ранковићевим директивама: „Виђали смо се сваки дан и седели до касно увече, саслушавајући разне непријатеље. Дан је био кратак за све оно што је требало урадити.”

И тако је Крцун млад одлучивао о туђим животима, све до пада Ужичке републике, крајем новембра 1941. Када је, како пише, пред Немцима последњи кренуо из града ка Златибору.

То су делови личног животописа Слободана Пенезића Крцуна (1918‒1964), којим почиње „Гласност ћутања”. Пише он o младости, студијама у Београду, ступању у Партију (која му је идеја водиља за све што је чинио). Има ту податак да је надимак Крцун добио пре рата по мршавом и дугокосом јунаку стрипа из часописа „Јеж”, док су његови саборци помињали да је „ходао тако да су му крцала колена”. Описује бомбардовање Београда 1941, повратак у Ужице, организовање партизанских чета и прве борбе против окупатора, стварање Ужичке републике. Потом и своj ратни пут, улогу политичког комесара, дознајемо и како је основана ОЗН-а коју је предводио:

„За начелника ОЗН-е за Србију одређен сам јула 1944. године. Одлука о томе саопштена ми је на Вису”, пише Крцун. С тог острва најпре је са сарадницима отишао у Бари, да би их одатле једним совјетским авионом пребацили у Топлицу. „На почетку нас је било свега седам-осам, међу којима и другови Светолик Лазаревић и Василије Чиле Ковачевић који су са мном дошли. Један од првих задатака на коме смо се одмах ангажовали састојао се у прикупљању података о окупаторским и квислиншким војним снагама.”

Радио је, наставља, на откривању непријатељских агената, испитивао сумњиве. „Негде смо можда и погрешили претераним испитивањем околности под којима су поједини другови долазили у наше јединице. Али то нису биле само грешке једне младе службе којој су били додељени осетљиви и деликатни послови већ претежно последица атмосфере која је у то време владала у Србији.”

Убрзо су из Топлице прешли у ослобођени Београд, да организују ОЗН-у: „Грађани су нам помагали у проналажењу петоколонаша, полицајаца, разних злочинаца и осталих издајника... Један од веома тешких задатака састојао се у ликвидацији наоружаних одметничких група. После оружаног разбијања квислиншких војних формација поједини њихови функционери и припадници, који су били упрљани злочинима, организовани у мање групе наставили су да врше и даље убиства, пљачке и разбојништва”, бележи Крцун, али без детаља како је сурови обрачун с њима изгледао.

Напомиње да је „служба уживала велику подршку народа”, те да је на све у њој утицао друг Марко (Александар Ранковић): „Њему у првом реду припада заслуга за организовање службе, изградњу и васпитање њених кадрова. Он је и својим личним примером и изванредним талентом државника и политичара пресудно утицао на стварање такве атмосфере у којој су људи, бранећи извојеване тековине, чинили чуда од јунаштва у правом смислу те речи.” 

Пенезић је после ОЗН-е био и министар унутрашњих послова, потпредседник и председник српске владе.

„Крцун је остао бескомпромисан борац у остваривању идеала које је била поставила Комунистичка партија”, пише рецензент књиге проф. др Радојица Лазић. Приређивач Жељко Марковић у књизи напомиње: ”Незаустављив у политичком успону, описан као најконтроверзнија личност новије српске политичке историје, Крцун у себи сублимира и време у коме је обитавао. Сведок и судионик, немилосрдан и суптилан, одан отачаству и Брозу, сударио се са две стране своје личности које су и две стране српске повеснице.”

Коментари24
3476e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
Radio sam kao novinar tokom 1950tih i dobio otkaz jer sam napiso nesto sto se nije svidelo Slobodanu Penezicu . Unet sam u njegovu tajnu listu gradjana kojima je dozivotno zabranjeno da stampaju ono sto pisu. To je bila tajna uredba UDB-e o kojoj se nije javno govorilo. Ilegalno sam pobgao is Jugoslavije i peske preko Apli otikao do Pariza gde sam 1960g. dobio status raseljenog lica.
Коста
Шта год да је било, хвала дрвету! Југословенска Војска у Отаџбини није започела борбу против Немемаца да би им била савезница. КПЈ је започела грађански рат јер је сматала Краљевину Југославију "тамницом народа," а српску буржоазију већим непријатељем од Немаца. Дража није желео да за сваког убијеног немачког војника окупатор стреља 100 невиних Срба, већ да сачека савезнике, као 1918, да заједно истерају окупаторе. А Немце би поразили савезници и без НОБ-а. То је сасвим исвесно.
Max Manus
Postovani g Kosta, Skoro svakodnevno mi se ove teme serviraju vec vise od 30 godina a da mi vrlo rijetko neko uveca znanje ili ponudi drugaciji pogled. Vi ste to uradili sa ovim “kao 1918” i hvala vam na tome. Htio sam da razumijem danasnju Srbiju. Nelogicno je u isto vrijeme tvrditi da je neko pobjednik u drugom svjetskom ratu a da su oni koji su oslobodili zemlju neprijatelji sopstvenog naroda pa cak i da su saradnici okupatora heroji. Sad shvatam barem to da je sve trebalo je biti kao 1918.
Olga
После четири године немачке окупације и оноликих масовних стрељања (Краљево, Крагујевац, Јајинци...), Срби нису могли ни сањати да ће главна мета црвених “ослободиоца” бити образовани и добро стојећи грађани – професори, писци, лекари, уметници, индустријалци, инжењери, адвокати, официри, свештеници . . .
ralence
Комунисти се нису зауставили стрељањем невиних Србских грађана без суда од 1944 год. до освајања власти. Правдали су та убиства као обрачун са сарадницима окупатора и петоколонашима.Зашто су онда убијали Србе војнике који су се добровољно враћали у Србију из Немачког заробљеништва.!!! То је све рађено до 1957-9 год.
Dragomir Olujić Oluja
G-đo Olga, (1) jedni “Srbi”, recimo Nedićevi, 'sanjali' su jedno, Dražini su sanjali drugo, treći treće... i (2) mete „crvenih ‚oslobodilaca‘“ su bili ratni zločinci, ratni profiteri, saradnici okupatora, kvislinga i kolaboracionista, petokolonaši, špijuni, njihovi jataci...
Branko
Stariji su izgleda zaboravili a mladi ne znaju sta su govorili nasi drugovi iz Srbije. Ja se borim protiv nacionalista u Srbiji a sta rade drugovi u drugim republikama mene ne interesuje , to je njihov problem. U tom radu su bili veoma revnosni. Kako su se borili drugovi iz drugih republika videli smo jos onda a vernicima i zaslepljenima jos nije jasno.
Љуба
Када су у питању Крцун, Ранковић, Дража Марковић, браћа Стамболићи и остали, онда нема ни трага служби отачеству. Крцун и његови људи су наставили да раде оно што су радили Турци: без суђења су ликвидирали виђеније Србе и тако политички, духовно и културно, а и у економском погледу осакатили Србију, која се ни дан данас није опоравила од тог погрома. Све то је оправдавано брбом против издајника и петоколонаша, али потоњи нису били права мета другова из комунистичке партије.
Dragomir Olujić Oluja
G-dine Dragomire, (1) ne mistifikujte – ogromna većina dokumenata je sačuvana u arhivama i dokumentacijama, a većina je i objavljena, i, (2) nikakve Srbije za Kraljevine SHS/J 1918-1941. nema – „drugovi iz komunističke partije“ su 1945. ‚obnovili‘ Srbiju i pridodali joj (ne odvojili od nje) Kosovo i Vojvodinu!... Uzgred, istorija „prisajedinjenja“ Srema, Bačke, Baranje i Banata je mnogo kompleksnija, priča je za drugu priliku!
dragomir
Poštovani Dragomire, uloga KPS u istoriji ovog naroda, nesrećnog i podeljenog, nije do kraja objektivno rasvetljena (dok se ne otvore arhive-ako je šta sačuvano). Kosovo je u sastavu Kraljevine Srbije od 1912g, a Vojvodina (koliko sam informisan) od 1918 (Srem je posebno tražio prisajedinjenje Kraljevini Srbiji, ne SHS! Nisam siguran za Bačku, Baranju i Banat, ali mislim da su zahtevi bili slični). Tako da "drugovi iz komunističke partije" imaju zasluga u odvajanu tih oblasti, nikako očuvanju
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.