Субота, 23.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: АНДРЕА ИВАНОВИЋ ЈАКШИЋ, сликарка

Интуиција ме води до свесности

Да ми услови у атељеу дозвољавају ишла бих на велике формате, јер они одговарају мом доживљају природе и осећању да сам пред њеном величанственошћу немоћна
(Фото: Галерија Рима)

Попут наше велике вајарке Олге Јеврић, чија крхка физичка грађа на први поглед није наговештавала њен снажан, оштар и монументалан уметнички израз, тако ни сусрет уживо са Андреом Ивановић Јакшић – уколико немате предзнање како ради и чиме се тачно бави – не указује на њен, и визуелно и структурално, моћан и волуминозан стваралачки проседе. Утолико пре је њена дводелна изложба у Галерији Рима, која у београдском и крагујевачком простору траје до средине новембра, истински доживљај, а њена појава на нашој излагачкој сцени упечатљива.

Пред посетиоцима у престоници је циклус „Човек је природа” који чине необични дубоки рељефи великих формата, апстрактних форми и органске појавности, у чијој основи се налази платно на блинд-раму, а који настају у поступку моделовања папирa, картонa и памукa употребом квашења, сушења, сагоревања, брушења или гребања и неки од њих су премијерно приказани (циклус од 2012. континуирано траје). У Крагујевцу је реч о сажетом приказу слика-објеката насталих између 2005. и 2019, из циклуса „Жртва”, „Филозофирање чекићем”, „Воли своју судбину” и „Све видљиво почива на невидиљивом”. Они што их све увезује у једну флуидну, а опет композитну целину јесте подтекст личне животне филозофије базиране на Хераклитовој онтолошкој и космолошкој идеји о промени као јединој законитости у природи, о сукобу и хармонији супротности, о човеку и природи као Једном.

Упитана како је, пре свега, дошло до тога да се определи још на старту стваралачког пута за поменути несвакидашњи приступ визуелној нарацији, да ли је то била свесна одлука или интуиција, уметница, која је дипломирала сликарство на Академији ликовних уметности у Новом Саду, каже да у њеном случају „интуиција увек води до свесности”. Пре студија била је фасцинирана природним текстурама и структурама које је тада посматрала готово микроскопски и желела да уђе и до најситнијег невидљивог детаља, али је на академији отишла у супротном смеру, који је водио ка томе да на подлогу, било у слици или цртежу, налеће, да потез утискује и загребава у њу у једној силовитој експресивнспости.

‒ У таквом начину рада угљени штапићи су готово нестајали за неколико секунди мог цртања па сам се у једном тренутку одлучила да сама правим своје штапиће и тада се први пут упустила у један технолошки процес баратања природном материјом (граничицама дрвета и ватром) да бих је трансформисала у нешто друго, опет једнако органско. Била сам одушевљена резултатом, јер су ти штапићи били бољи од било којих које сам могла да купим. И данас чувам кутију са тим својим угљенима ‒ додаје она.

Да ли се дешава да вас материјал који користите понекад изненади својим понашањем?

Догађа се, наравно. У почетку су та изненађења била део упознавања са материјом и њеним понашањем, кроз та изненађења сам учила и усавршавала своје стваралачке процедуре. Рецимо, догађало се да истрошим брусну плочу током рада на једном објекту и да је заменим другом, и схватим да добијам сасвим другу не само текстуру већ и боју тог истог материјала на коме сам радила том истом брусилицом. Зато данас имам две брусилице да не бих морала често да мењам плоче, јер сада знам којом брусном плочом постижем какав резултата. Једно од најлепших изненађења које ми је материја приредила јесте појава пукотина. Моји објекти су направљени од мокре масе и остављам их да се постепено суше на ваздуху. Резултати које добијам варирају у зависности од брзине сушења, од температуре ваздуха, од степена влаге у атмосфери, од тога да ли се суше у атељеу или напољу на сунцу и многих других фактора. Један од тих услова довео је до појаве површинских пукотина у материји, што се мени изузетно допало и задржала сам их у финалном објекту. Из тог искуства сам научила шта треба да учиним у процесу рада да бих добила пукотине које толико волим.

У вашим радовима и боје су производ деловања природног процеса кроз који дело пролази. Има ли изузетака?

На овој изложби постоје два рада у којима сам користила природни црни пигмент да бих „обојила” материју, али то сам учинила тако што сам пигмент и акрилно везиво сјединила са материјом пре него што сам од ње почела да правим објекат. Дакле, боја је интегрисана у материју. Црне испуне у пукотинама на раду „Жиг” су рецимо од битумена, који је опет употребљен као материјал испуне а не средство бојења. У суштини питање употребе боје опет је везано за већ поменуту потребу да сваки сегмент рада учиним својим, било да сам га направила или трансформисала тако да постане мој.

Шта вас толико привлачи компликованијим, монументалним форматима?

Моји мањи објекти-слике су оквирног формата 120 пута 150 центиметара, а највећи до сада су они изложени у Рими у Београду чија висина иде до 210 центиметара. Да ми просторни услови у атељеу дозвољавају ишла бих у још веће формате, оне од преко два-три метра, јер мој рад тек у великим форматима добија пуноћу и пространост која одговара мом доживљају природе и осећању да сам пред њеном величином и величанственошћу још ситнија и немоћна. Имам утисак пред тим радовима као да сам откинула парче вулканске стене или планинског масива – некакве природне громаде пред којом сам засењена у својој малености, као пред планином или пространством мора.

Да ли, можда, разматрате потпуни искорак у скулптуру?

Пријатељи ме често питају шта су моји радови, да ли ја вајам, сликам, цртам? Рацију је потребно да све што види класификује, али мој рад није вођен рацијом. Мој одговор је стога увек крајње једноставан. Стварам своје дело. Куда ће ме одвести тај пут сада не могу да знам, али ми се из ове позиције чини, да иако волим трећу димензију, нећу ући у подручје скулптуре, јер ја нисам вајар и не посматрам свет очима скулптора.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.