Гас и плата

Помало ме чуде коментари у рубрици „Међу нама” у вези са спором министарке Зоране Михајловић и директора „Србијагаса” Душана Бајатовића. Колико ми је познато, ни Министарство енергетике ни државне фирме које припадају том ресору нису добровољна певачка друштва, већ институције и фирме у којима су правила понашања већ поодавно дефинисана.

Још ми је негде у свести садржина, мислим Закона о раду, који сам читао пре више од четири деценије као инжењер приправник где пише да нижи по рангу-задужењу има право да наређење-налог не изврши само у случају када би тиме угрозио животе или материјална добра.

Када сам преузео руковођење радилиштем и са њега удаљио пијаног председника синдиката (по хијерархији моћи скоро другог човека у фирми са 400 запослених), у чуду су се нашли они који су мислили да се закони доносе форме ради, а да је њихово поштовање ствар наше добре воље. У ту матрицу се изгледа уклапа и господин Бајатовић.

А што се тиче његове плате од 20.000 евра, не могу а да се не сетим своје дискусије на скупштини Савеза енергетичара Републике Српске, на којој сам истакао да смо ми друштво које у последњим деценијама доноси одлуке у енергетском сектору иако оне нису засноване на науци, стручном знању нити здравом разуму.

Тако би се могло казати и за плату господина Бајатовића, директора фирме која се углавном бави препродајом гаса народу и притом се „добро угради“. И док је, рецимо, декан Машинског факултета да би дошао на ту функцију после завршеног факултета морао да заврши магистарске студије (две године), да докторира (три године), да напише бар четири-пет књига и објави двадесетак радова, господину Бајатовићу је било довољно да се са завршеним факултетом и радним искуством учлани у политичку партију и добије десет пута већу плату од декана.

Можда у свему томе има нечег до чега ја у свој памети не могу да дођем.

Др П. Петровић,
Бањалука