Петак, 24.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НОЋНИ ЖИВОТ ГРАДСКИХ КАФАНА

„Последња шанса” за још по једно, можда и флерт

Култни локал на рубу Ташмајданског парка био је омиљено место без фајронта, а прича се да су ту зачете озбиљне љубавне везе, па и бракови
„Шанса” данас чека судске пресуде (Фото А. Васиљевић)

„Последња шанса” ‒ било је заиста једино преостало уточиште за многе боеме, разнолике згубидане, поклонике ноћног живота, младе и оне старије, речју за све оне који би се тих седамдесетих и осамдесетих година прошлог века у касним, ноћним сатима затицали у центру града, а није им падало на памет да иду кућама. Била је то једна од малобројних кафана, али баш кафана, која је радила од јутра до сутра, у којој је чувени угоститељски израз фајронт изгубио смисао...

„Последња шанса” је у ствари права претеча данашњих такозваних афтер парти (у слободном преводу: ајмо на још по једно) клубова, оних чувених места на која се иде да би се колико-толико дозвало свести после напорне пијанке или, много чешће, да би се ставила тачка на још једну луду, бесану и бурну ноћ. Преко дана одмориште за ташмајданске шетаче, пензионере и маме са децом у колицима, „Последња шанса” је увече постајала централно место окупљања градске младежи ‒ ту се остајало до последње капи нарученог пића, до последњег динара у џепу или до даље неодрживе нетрпељивости са конобарима којима је преко главе било да услужују исувише „веселе” београдске младиће и девојке.

„Последња шанса” (Фото Н. Марјановић)

‒ „Шанса” је било топ место за све нас који нисмо баш много волели дискотеке, а није нам се свиђало ни да јуримо за последњим аутобусом. Била је то кафана у којој су се рађале нове љубави, а идеално лоцирана пружала је безброј могућности да се са изабраницом неометано одшета до неког скровитог дела Ташмајдана и да се, без много излагања сумњичавим погледима, врати и доврши пиће. Знам момке и девојке који су се након упознавања у „Шанси” и венчали. Ту смо се ми с Новог Београда сретали са друштвом са Коњарника, ту су се виђали млади из најудаљенијих крајева града ‒ прича Мирослав Станојевић, сада средовечни правник, осамдесетих година редовни посетилац „Шансе”, и примећује да данас нема таквих места или му се барем тако чини.

Деси му се да игром случаја уђе у вечерњим сатима у неку кафану и уочи да за столовима седи „истополно” друштво ‒ на једној страни су девојке, на другој мушкарци, сви забленути у своје мобилне телефоне. Према његовом сећању, оно је било време када се унапред знало да ће се читаво друштво у касним ноћним сатима окупити баш ту, у „Последњој шанси”, није ни било потребе за неким компликованим претходним договорима за сусрете који се данас уговарају на друштвеним мрежама.

‒ Долазила је скоро свако вече једна плавуша, очијукали смо, флертовали онако преко флаша и чаша, да бисмо се после неколико вечери упознали, онда седели заједно за столом, и на крају смо кренули да се забављамо. Шта је даље било, не бих баш о томе ‒ прича кроз осмех Мирослав, али додаје да није тајна да су неки бракови поникли баш у том скровитом мраку Ташмајданског парка.

Колико је била популарна говори и податак да су већ седамдесетих година у „Последњој шанси” снимане неке епизоде серијала „Грлом у јагоде”, у веома специфичној атмосфери, уз топлоту из „бубњаре” и свирку Ике, виолинисте, и Жике, хармоникаша.

 „Босна” једна од култних кафана која је била осуђена на пропаст (Фото: Ж.Синобад)

А „кафанолог” Милош Лазић присећа се да се „Последња шанса” ипак нешто касније придружила веселом јату београдских ноћобдијских биртија.

‒ Сву ноћ је радио и „Алексиначки подрум” насред Славије, али то није била кафана већ подрум вина и ракије где је нешто из понуде могло да се сјури с ногу, на екс, да се власт не досети. Некада су ноћу госте дочекивали и стари „Вардар”, на углу Београдске и Његошеве, као и „Сложна браћа” у комшилуку, али како је један од већих акционара оне прве био краљ Александар, то јој је радно време уприличено угледу суверена, па су се и гости сложно преселили код браће, тристотинак метара ниже ‒ приповеда Лазић.

Но, стара добра „Шанса” више не станује овде, преселила се у неки други свет, свет кафанских „олупина” и култних ресторана из непознатих разлога осуђених на пропаст, свет за који су одавно већ визу извадили „Шуматовац”, „Босна”, „Липа”...

А случај култног састајалишта на ободу Ташмајданског парка однедавно је на суду. Све указује на то да власник овог простора, а то је у ствари град, не жели више да сарађује са вишедеценијским закупцем популарног ресторана. Покушали смо да од надлежних добијемо више информација о даљој судбини „Шансе”, али без успеха. На неколико наших питања стигао је штури одговор: ‒ Спортски центар „Ташмајдан” води судски спор против бившег закупца ресторана „Шанса”, предузећа „Адино”, које је још увек у пословном простору. До окончања судског спора нећемо коментарисати овај случај. Хвала на разумевању ‒ наводи се у и-мејлу директора сектора за економске и правне послове „Ташмајдана”.

Причало се да је „Последња шанса” сувише често била место интервенција полицијских патрола због ремећења јавног реда и мира, о чему потписник ових редова баш и не може да посведочи иако је био готово редован гост. Коначно, покоја грубља реч и повишен тон, чак и прекомерна употреба снаге песница, нису били ништа што се није могло очекивати од локала који ради до зоре.

Дуго је такав глас важио и за ресторан „Бели град”, смештен на међуспрату „командне” зграде ондашњег Зеленог венца, тамо где се сада продаје козметика. Изузетан географски положај ‒ последња и почетна станица већине линија градског превоза ‒ једноставно му је гарантовао успех и определио да му радно време буде 24 сата. Али, о томе другом приликом...

„Три шешира” (Фото лична архива)

„Кафанолог” Миша Лазић

Аутору овог и следећих текстова о ноћном животу београдских кафана несебично и другарски је помогао колега из куће „Политика” Милош Миша Лазић, новинар у пензији и публициста, аутор небројених новинских наслова, али и књига о храни, пићу, људима, једноставно, о кафанама, мајстор писане речи који једнако добро познаје живот с обе стране шанка... Бољег саговорника и „саветника” готово да нисмо ни могли да нађемо и уопште није случајно што пријатељи и сви који га познају његовом имену често додају одредницу „кафанолог”, алудирајући на његово познавање градског угоститељства.

Славља у „Крсманцу”

Ноћним проводом дичиле су се и неке такорећи пристојније кафане као што су „Скадарлија”, „Ресава”, „Зона Замфирова”, па „Ковач” и „Калемегданска тераса”, „Мадера”, „Три шешира”, „Михајловац”... мада су двери склапале најкасније у два после поноћи, када прави ноћници тек хватају залет. А можда је најчуднији био случај клуба Академског друштва „Крсманац” у Балканској улици, спрат испод редакције „Студента”, где је наша будућа интелектуална елита сваке ноћи нешто славила, неког испраћала или нешто дочекивала. Али, за разлику од других, њихов уметнички програм је заиста био уметнички, па су одатле поникли многи славни прегаоци наше музичке сцене.

Коментари16
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

straja
Svako vreme ima SVOJE "PREFERENCIJE"....Meni se ni najmanje ne dopada kada se neko sa setom priseca NECEGA ...ne shvatajuci da je PREVAZIDJEN i da je "umro" pre smrti. Isao sam po kafanama i danju i "nocom"..a sada sedim za RACUNAROM...i jedno i drugo mi je lepo!Lepo mi je sto sam zivi sto....da ne detaljisam.....TREBA COVEK DA BUDE ZADOVOLJAN ONIM STO IMA A DA NE ZALI ZA ONIM STO NEMA...cini mi se Dusko Radovic!!!
Ljiljana Ilic
I ja sam jedna sredovacna pravnica koja je svracala u "Sansu "i danju , pre ispita i nocu, posle izlazaka...Prica je prelepa ali ste zaboravili "Domovinu" ;"11 " preko puta biblioteke "Svetozara Markovica" "Vltava" kod Kalenica ... A jos uvek danas postoji cuvena kafana "Lep izgled" na Senjaku. Pronadjite je ...Duh vremena u bivsem i sadasnjem vremenu ...
Боро
Занимљиво како су ове животне вредности, некада омражене у Србском народу, придобиле наклоност нове државе после 1945? Опијање сваке врсте, и ленствовање се кажњавало изопштавањем из друштва, а онда је постало пожељно.
Зоран Канађанин
Бифеи и кафане су имале своје сталне госте и били су место где се одвијао друштвени живот. Ко је од нас имао места у стану да му свакодневно дође по десетак пријатеља!? Није то била потреба за алкохолом, често би то била кафа или воћни сок, већ да се сретнеш са пријатељима. Сваки пут, кад би се после неколико година враћао из иностранства, пошто би спустио пртљаг и поздравио се са родитељима, упутио бих се у оближњу кафану да видим пријатеље.Од тада је прошло 50 година и остале су само успомене.
Саша Микић
Е, Боро, па ви не знате историјат српскога народа и српског живота кад тако пишете. Многа велика имена из српске културне историје су били боеми и живот су проводили по кафанама. Велики би био списак да сада почнем да и ређам. Такође је и у том неком времену пре 1945 било много кафана. Ет на пример у ''Политици'' је својевремено објављен приказ књига Боривоја Лукића ''Старе лесковачке кафане'' у коима је аутор дао приказ о 107 кафана и хотела који су постојали у Лесковцу 30-тих година прошлог ве
LaCosta
Steta je sto nadlezni u gradu ne razumeju da su u pitanju stvari koje bi u buducnosti donosile profit i davale sarm Beogradu koji bi privlacio turiste. Bez tog sarma svaki grad gubi dusu i postaje gomila betona i asfalta. Englezi recimo ljubomorno cuvaju svoje pabove pa mnogi od onih koji su radili pre 300 ili 400 godina rade do danasnjeg dana i predstavljaju vazan centar socijalne interakcije. A neki ovde tvrde kako smo mi primitivni a Englezi su im vrhunac kulture. Kompleksi.
Panonski mornar
Zgubidani. Divan izraz koji je koristio moj deda. A ono vreme je, ipak bilo mnogo lepse od ovog danas. Cak je i lopovluk bio romanticniji-) . A ono sto mu daje sjaj, to je neko drugo vreme. S vremena na vreme.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.