Понедељак, 20.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Историју Ужица стварале су и стотине кафана и пекара

Лепиња у три варијанте, пекарски кромпир, калинџо, али и умакање врућег сомуна у пржуљу из које се пре пар минута извадило печено јагње биле су пекарске понуде којима је мало ко могао да одоли...
Предратна ужичка кафана „Два багрема” (Из фотоархиве Милорада Искрина)

УЖИЦЕ – У време када су кафане биле средиште друштвеног живота, уз чашицу пића сазнавале су се вести, чаршијске и белосветске. Разговарало се о свакодневици, уговарала се куповина и продаја.

На та давна, многи кажу боља и опуштенија времена, подсећа ужички историчар Милорад Искрин у својој управо објављеној књизи „Кафане и пекаре старог Ужица 1832–2009”.  Четири године је Искрин, коме су сада 84 године, на њој радио, стотине кафана и пекара обухватио. Тако је настало ово допуњено издање његове књиге „Кафане и пекаре Ужица”, проширено записима о угоститељским објектима из новијег времена. 

Прве кафане (ханови, механе, гостионице) у Ужицу су настале 1832. године. Ужичка варош је крајем 1866. имала 3.164 становника и 446 кућа, а 260 дућана и 20 механа. Четири године касније број механа се повећао на 26, а 1873. удвостручио. Ужице се потом развијало, трговачки и занатски послови ширили. Кафана је овде било још више почетком 20. века.

А свака је имала своју особеност. „Кафана Татомира Вучковића у Крчагову имала је хладњак од лескових грана и папрати, она ’Код ђеда’ на Доварју неколико питомих багремова, а кафана Веселина Јанковића на Царини такође багремова стабла испред. Кафана ’Код липе’ подно Сарића Осоја имала је велику липу, кафана у Ади дудова и јабукова стабла...”, бележи Искрин.

Имале су и свој особени шмек. Неке су мирисале на ракију, вино, дуван, роштиљ, бели мрс или суво месо, на врућ сомун. У озбиљнијим је био и по један примерак дневних новина („Политика”, „Време”, „Правда”) причвршћен за рам од букове трске који је висио на неком од чивилука или кука на зиду.

„У више кафана су ’дежурали’ Цигани виолинисти и на позив гостију започињали свирку, која се завршавала у зору. Зими су организоване забаве, за које се, поред пића, спремала и храна: сарма, ћурка на подварку, прасеће печење, гибаница, бурек. Стварао се и штимунг забаве: шаљива пошта и обавезна лутрија. Често је главни згодитак био печено прасе”, наводи аутор.     

Кафане су били и оријентири за оглашавање друштвених збивања, места за поласке, протестне скупове, пред њима је лупао добошар. Али, истиче Искрин, кафане су многе породице довеле и до пропадања, домаћине до просјачког штапа. Због пијанства или коцке. Начелство је доносило прописе против пијанчења, банчења и коцкања у кафанама. А Ужице је имало и бекријску славу са изабраним председником, као и свог „краља шприцера”.

Помиње Искрин и познате кафане које су се годинама одржале: „Топ” Недељка Радовића, Курлагина кафана (која и данас ради), кафана „Бреза”, „Два багрема” (водећа предратна кафана ужичких интелектуалаца), кафана Томе Наумовића, „Мали Париз”, као и прве хотеле „Златибор”, „Париз”, „Палас”. Познати угоститељи тог доба су и браћа Шмакић (Миле и Добро), Станиша Петаковић, Богосав Бодић, Радојица Јовановић, Спасоје Радишић, Милан Лучић... Описује их аутор у поглављу „Од кафане до кафане” и оживљава заборављене кафане из сваког дела града.

Своје место у књизи имају и пекаре. Не само за производњу хлеба и пецива, некад су биле познатије по јагњећем и прасећем печењу.

„Реткост је била да се поред кафанског објекта не налази и пекара. Добродошле су уз кафану, јер ће кафански гост уз пиће тражити да нешто и презалогаји. Јагњеће печење, лепиња у три варијанте, пекарски кромпир, калинџо, али и умакање врућег сомуна у пржуљу из које се пре пар минута извадило печено јагње, биле су пекарске понуде којима је мало ко могао да одоли”, пише у књизи, уз напомену да је стара пекара обавезно имала ћепенак, пањ на коме је сечено печење, ченгеле за вешање закланог брава, комарник за непродато печење и кантар с тегом. Део где се хлеб месио звао се мурлук, у њему су биле дрвене наћве, пинокоте (дрвене лопате) и калупи. Онда се нису правиле векне него округли хлебови. Биле су унутра и веће пржуље и качице с кајмаком, корпа с јајима, судови за претоп (моцу), „све за прављење ужичког специјалитета комплет лепиње, коју је неки путник намерник у наше време назвао лепиње са свачим (данас и лепиње са све)”.

„Од старих пекара позната је и у ово време чувена за комплет лепиње ’Шуљагина пекара’, затим пекаре Бранка Ковачевића, Бранка Тодорића, Обрада Јованетића, Влајка Шуљагића, Миленка Словића, Јевђа Ристовића, Пера Стојића, Радивоја Полића”, набраја Искрин.

У послератно доба ужичко угоститељство је од приватног постало државно. Ту доминирају УП „Слога” и Пекарско предузеће „Сретен Гудурић” са својим објектима, других није ни било. Али с временом се приватни сектор поново враћа, потискује те друштвене. Дају се модернија имена кафанама: бифе „Стадион” постаје „Порт Саид”, кафану „Пролеће” сви зову „Џакарта”, „Ракијски пијац” је кафана „Конго”... Помиње Искрин и власнике првих кафића, набраја многе ововремене кафане, кафиће, пекаре, бурегџинице, објекте брзе хране. Пише да у пекарама заживљавају нови начини производње хлеба, да се пекарски занат индустријализује и модернизује.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zoran
sve najbolje profesore ,pozdrzv iz Perta
Muradin Rebronja
Pronalazač & inovator, reformator turizma & školstva u toj oblasti. Malo li je?
Muradin Rebronja
To je istorija. To je tako bilo u svim mestima, na čelu sa Beogradom i Skadarlijom. Kao neko ko je prošao kroz sve to, i zbog toga pobegao u svet jer nisam hteo da budem u sredini alkoholičara, kockara..dozvolite mi da vam predstavim blisku buducnost ugostiteljstva. Hrana kao lek po Hipokratovom načelu u funkciji prehrane stanovništva, domacih gostiju i stranih turista bezbednom, zdravom, jeftinom i profitabilnom. Početak u hotelskim restoranima sa američkom tehnologijom gde svi vide kako treba.
zoran
Šta nam naprica? Zbog kafana si pobegao u svet? blago tebi i tvojima Hvala Iskrinu na jos jednoj knjizi. Samo da napomenem da Suljagina pekara i dalje postoji ali nazalost hleb odavno ne peku ali i dalje je kod njih najbolja komplet lepinja i dalje je stara pec na drva i dalje je taj utisak stare pekare. A kafana preko puta pekare Šumadija mnogo poznatija kao Kod Trumana (najpoznatija po pasulju sa mirodjijom) je srusena i na njenom mestu napravljenji butici i stambene zgrade

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.