Понедељак, 26.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Зоран Миливојевић за „Политику”: Жал за пропуштеним

Овај осећај јавља се кад особе, незадовољне својим избором и пропуштеном приликом, схвате да је касно да ураде нешто другачије, мада је обично реч о идеализованој фантазији о много бољем животу
(Срђан Печеничић)

Већина људи, када се осврну уназад и погледају на свој живот, на одлуке које су доносили у одређеним тренуцима, могу наћи нешто због чега им је сада криво што су то урадили или што нису урадили нешто друго.

Живот се често представља као пут, а на том путу се, с времена на време, појављују „раскрснице” када човек треба да донесе одлуку на коју ће страну кренути. Када после извесног времена неко схвати да је незадовољан својим избором, тада може жалити што није друкчије одлучио – што је пропустио прилику. Некада је могуће променити одлуку и кренути другим, жељеним путем, али најчешће то из разноразних разлога није могуће или је „касно”. Тада у особи остаје мањи или већи жал за пропуштеним.

Могли су, али нису

За чим људи жале? Неки жале што су одабрали професију која је омогућивала брже запослење и бољу плату, а не ону професију према којој су осећали страст. Неки жале што су се венчали с „погрешним” партнером. Неки жале што се нису одлучили за узбудљиво запослење у иностранству, већ су остали у зони познатог и сигурног. Људи су различити па су самим тим различите њихове жали.

У теорији се разликују две врсте жаљења: у односу на оно што је неко урадио и у односу на оно што неко није урадио. Истраживања показују да много више људи жале за оним што нису урадили, а могли су. То је жал за пропуштеном приликом.

Када неко жали за пропуштеном приликом, он изјављује: Да сам изабрао оно друго, мој живот би изгледао много друкчије. При томе претпостављају да би такав живот био бољи, квалитетнији, смисленији, задовољнији. Живот би свакако био друкчији, али нема доказа да би заиста био бољи. Људи нису видовити и зато једноставно не могу знати како би се њихов живот заиста одвијао да су кренули неким другим путем. Зато је њихов жал за пропуштеним заснован на идеализованој фантазији о много бољем животу од оног живота који живе, а којим су незадовољни.

У дубини осећања жала за пропуштеним налази се нека врста љутње на себе или на друге зато што је особа донела „погрешну” одлуку неког тренутка у прошлости. Љутња је захтев за променом, а особа која се љути на себе и свој поступак у прошлости жели да се прошлост промени, што је немогуће. Поред тога, жал за пропуштеним пасивизира особу. Ако је незадовољна својим садашњим животом, она треба да учини нешто, било да га промени и усмери у задовољавајућем правцу, било да га прихвати као таквог и да престане да жали.

У сасвим су другој ситуацији људи који су на крају живота, који умиру од неке неизлечиве болести и који зато пред собом немају времена да нешто мењају. Оно што је занимљиво јесте да према извештајима ови људи жале не толико за неким конкретним одлукама, него жале што нису друкчије живели – што нису имали друкчији начин живота.

Пажњу светске јавности на овај проблем привукла је књига аустралијске неговатељице терминалних болесника Брони Вер о пет главних разлога због којих жале људи на самртној постељи. Главна жал је за тим што нису аутентичније живели свој живот, радећи оно што заиста желе, а не оно што су морали или што су други очекивали од њих. Људима је жао што су у свом животу превише радили, а премало се забављали и дружили с пријатељима и рођацима, и били срећнији. Такође им је жао што нису били храбрији у изражавању својих осећања. Касније су се појавиле листе које су укључивале и додатне изјаве: што нисам боље бринуо о себи; што нисам више живео у садашњости, а мање бринуо о будућности; што сам живот схватао као нешто што се подразумева итд.

Све бих исто поновио

Све ове поруке са самртне постеље могу бити корисна опомена онима који не размишљају да је живот ограничен и да свако има одговорност према себи како ће га живети и проживети. За све оне који желе да промене нездраве психичке механизме по којима живе, а који се своде на систем „заповести” (да се стално ради, угађа другима итд.) или „забрана” (да се не изражавају своја осећања, да се не улази у конфликт с другима, да властите жеље нису важне итд.) савремена психотерапија има бројне технике које доводе до ослобођења од ових механизама.

Циљ није „срећан” живот, већ живот испуњен смислом. Такви људи знају да образложе своје животне одлуке, а на питање: Шта бисте променили да имате времеплов, одговарају са: Ништа, све бих исто поновио.

Коментари20
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milenko popić- etnoseljak
"Nikada ne pričajte vašoj deci koliko ste se mučili da biste im pružili to što imaju. Prvo, na vama se vidi da ste se mučili. Drugo, neće im biti jasno za šta ste se, zapravo, toliko mučili". Duško Radović, interpretirano.
Berislavci
Postavljaju se dva osnovna pitanja:(1)Zasto je tako kako je? i(2) Sta bi bilo kad bi bilo? Naucnici, filozofi, ljudi religije, umetnici i dr. davali su razlicite odgovore kroz istoriju. Svi ovi odgovori mogu se svrstati u dve grupe. Jedni smatraju da je sve unapred predodredjeno("tvrdi" determinizam), a drugi, covek ima pravo na izbor po svojoj slobodnoj volji (,"meki" determinizam).Pri shvatanju i tumacenju ovih pozicija ne treba biti iskljuciv pa verovati da sve ne zavisi ili zavisi od coveka.
Саша Микић
Многи кажу: ''Е, да су ми оне године, а ова памет!'' заборављајући да са годинама и стичу памет (животно искуство). Тако је и са одлукама на животним раскршћима. Доносе се на основу дотадашњег искуства. На крају крајева онај ко се помири са чињеницом да је све радио у најбољој намери и да преиспитивање одлука ничему не води, тај ће живети пун живот. Наравно да се очекује да ће се стечено искуство примењивати, јер једном се греши из незнања, двапут из непажње, а трећи пут из глупости.
Nenad
Bravo za komentar! Po meni, jako zdravo i ispravno razmišljanje!
Zoran Stanojević
Sjajan tekst, Sve bih isto ponovio, kada je u pitanju moj život. A imam 60 godina za tri meseca.
Darko III
A ja ne! Imajući "raskršće" u decembru 92. nisam se okrenuo za 180 stepeni...
NADJA
.. a kad je kasno za sve-a treba dalje -?!.. u svakom slučaju tekst koji prija , i opominje mlađe- koji još mogu nešto da menjaju- ili ne -, pa i za nas- druge- reći situaciji -DA .. hvala

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.