Петак, 24.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Чекам зору, шта бих друго

У Змај Јовиној, надомак трамвајске централе и Скендербегове улице зачета идеја о пекари која ће држати врата широм отворена и ноћу. – Буран ноћни живот имали су и „вуковци”, злосрећни радници махом дунђери, који су своје умеће, искуство и зној раном зором нудили крај Парка Ћирила и Методија
На крају Чика Љубине улице, до Великог рата налазила услужна радња у којој су невољнике дочекивале даме с „оним” мајсторским писмом, срушена је због изградње модерног пословног центра у залеђу виле „Зора” (Фотографије Колекција Стари Београд)

Многи верују да је ноћ намењена или сну или проводу, али постоји сијасет служби и занимања чији су прегаоци осуђени да раде непрекидно 24, а неки и 25 сати – лекари и хитна помоћ, неговатељице у домовима за старе, новинари, жандари и народна милиција, народна армија, дежурне комуналне службе, пролетери по фабрикама које раде у три смене, диспечери, портири, чувари, возачи, лађари, пекари, контролори лета, даме с мајсторским писмом најстаријег заната које су своју делатност и драге госте одувек скривале доламом мрака, њихови „каваљери” познатији као макрои... Махом услужна делатност, и нешто мало трговине и производње.

Срећан рад, мајстори

Кад је крајем четрдесетих година Александар Тошић почео да се бави пекарском уметношћу, радња му је била у Змај Јовиној, надомак трамвајске централе и Скендербегове улице. Ту је зачета идеја о пекари која ће држати врата широм отворена и ноћу. Догодило се то око два после поноћи, када је познанику, иначе редовној муштерији, услишио молбу да купи кифлу. Овај му је, извињавајући се, рекао нешто што је заувек упамтио. Та реченица, или пре питање, гласила је „Црни Ацо, не знам да ли да ти зажелим добро вече, или добро јутро”. Ето како је Аца Пекар ушао у повест престоничког ноћног живота... мада радња званично никада није радила сву ноћ.

Сличне недоумице мучиле су и мање-више присебне госте Куле Вита Ромита, најстарије београдске умоболнице, или свесне пацијенте Ургентног центра КЦС-а – од оснивања, крајем 1987. године, до данас.

Овај проблем је важно решити, јер како честити грешник да се умили дежурном инспектору кад га у пола ноћи приведу у станицу милиције ако не зна како да га уљудно поздрави? А да му спомене „Срећан рад, мајсторе”, не иде, ко зна шта би помислио и куда би због тога забасао.

Управо крајем 1970. године у Београд је свратио Меркур, бог трговине и профита у римског Пантеону, тек да у пешачком пролазу испод раскрснице Дечанске и Нушићеве улице отвори прву продавницу која је радила целу ноћ, ко зна зашто названу „драгстор”. Тако се ноћно бдење преселило у подземље, а „колекционари секундарних сировина” и искоришћене стаклене амбалаже добили непресушан рудник. Због редовних гостију тог свратишта, Београд је доле добио и први јавни тоалет с „нон-стоп” радним временом и стрпљивим службеницама које су га одржавале.

Крајем 1970. године у Београд је у пешачком пролазу испод раскрснице Дечанске и Нушићеве добио прву продавницу која је радила целу ноћ па се ноћно бдење преселило у подземље 

Чудан легат

Колико се памти, последња „тајна” јавна кућа клијентелу је примала у некој дворишној страћари на почетку Ломине улице до краја шездесетих, кад су јој раднице престариле а муштерије постале гадљиве и пробирљиве. Али, ако је то била последња, мора да их је некада бивало још? Јесте, као и данас, само што се више не скривају, чак се и оглашавају!

Постоји једна необична легенда по којој се у прастарој једноспратници с почетка претпрошлог века, онамо, на крају Чика Љубине улице, до Великог рата налазила услужна радња у којој су невољнике дочекивале даме с „оним” мајсторским писмом. Срушена је због изградње модерног пословног центра у залеђу виле „Зора”, данашњег Института „Сервантес”, почетком деведесетих. Тек тада је изронила прича да је, наводно, приликом отварања тестамента власника радње, установљено да је покојник читаво здање, све са уходаним послом, завештао – Српској краљевској академији. А да ли су учене главе тај чудан легат прихватиле и јесу ли убирале профит од радње, не зна се. Када је професионални радозналац то питање једном поставио службеницима САНУ, најурили су га из архива, што указује да у томе можда има и истине. Доцније му је један од познатијих научних сарадника Етнографског института испод гласа поверио да се иза сваке легенде крије неки истинит догађај, који време и људска сујета мењају и преобликују, мада суштина остаје.

Овде ваља споменути и један заборављени обичај који је, такође, давао допринос учености. Наиме, готово као правило, уоброчило се и да читаонице с библиотекама по већини факултета Београдског универзитета данима уочи испитних рокова студенте примају и збрињавају читаве ноћи.

Понекад су буран ноћни живот имали и „вуковци”, злосрећни радници махом дунђери, који су своје умеће, искуство и зној раном зором нудили крај Парка Ћирила и Методија, иза леђа бронзаног Вука Караџића. Јер, већина их је била из српских забити, а пошто им је сваки динар био велики као кућа, то су многи и ноћивали по клупама своје несвакидашње „берзе”. И управо због тога, с времена на време је и народна милиција гледала да их разјури. Узалуд, наравно. Али, у таквим ноћима по парку је врило и лелекало као и усред дана. Тако је било све док им нека племенита душа није понудила да ноћивају такорећи бесплатно у трошном здању усред његовог дворишта, у Нишкој улици. Ту им се прикључио један наш замаскирани колега и месец дана радио, спавао и писао о њима (ето, опет ноћни рад), па је тако, уза све остало чиме је обрадовао читаоце, заслужио Годишњу награду „Политике”.

Једна од улица у центру града тешко препознатљива – Дечанска 1930... и са већ препознатљивим изгледом 1963. године

Земунска тајна

На крају шеталишта што се протеже дунавским кејом, тристотинак метара узводно од „Шарана”, налази се аласка крчма коју су стари Земунци из милоште прозвали „Исподрудицки”, по природном бенту што се надноси над њом. У њој су, због јевтиноће, поваздан таборовали рибари, а најредовнији је био неки Пера Шума, рођени Дорћолац који се под старе дане преметнуо у заклетог Земунца. Становао је у близини, на Калварији, али је и дане и ноћи проводио у тој алаској крчми. И никада није имао „чуварку”. Дође му ујутру домаћица и замоли за сомића, али да не буде тежи од кило и по. Пера истера свој „фишерац” насред Широке стазе и врати се после десетак минута, а на дну чамца копрца се сомче – кило и триста педесет. Непогрешиво. Заиста је био велемајстор свог заната. Остали су му се дивили, или кришом завидели, али сви су му скидали капу на умећу.

Једном га је неки пакосник упитао зашто, када већ не лови „на лампу”, сву ноћ проводи у кафани, а Пера му преко шприцерске чаше мртав хладан одговори – „Чекам зору, шта бих друго”.

Мала ноћна музика

У време кад је Омладински клуб „Еуридика” био у Молеровој улици, надомак Његошеве, у његовој башти каријеру су започели „Златни дечаци”, једна од првих београдских поп група. Преживели сведоци тих хепенинга, ако их још има, ваљда памте да су музицирање понекад знали да отегну до ситних сати, у зависности од расположења све бројније публике. О томе је највише знао покојни Боба Стефановић, чији је музички узлет и започео ту, надомак куће у којој је рођен и поживео читав свој век, али...

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Svetlana Krstic
Boba Stefanovic i moj pokojni otac ziveli su u istoj avliji. Secam ga se kada me je mazio po kosi. Sada je tu neka odvratna ogromna zgrada. Tata je bio golubar, ribolovac i covek sa dusom. Bili su tada neki divni ljudi velikog srca. I moj grad je bio isti. Danas... Neki novi klinci...Neki drugi svet... Neke nove zore...
Orasanka
Divna reportaza,napisana sa ljubavlju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.