Среда, 28.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРОФЕСИЈА ГЛУМАЦ

Стално се треба доказивати

Свака професија је тешка за себе, па наравно и глумачка. Увек је тешко изборити се за своје место под сунцем. Треба бити истрајан, вредан, радан, иновативан, другачији, каже глумац Урош Јовчић
Урош Јовичић (Фото В92)

Звезду серија „Комшије“, Монтевидео“, „Бисер Бојане“, „Убице мог оца“, „Жигосани у рекету“, младог Уроша Јовчића од недавно гледамо и као домаћина квиза „Штоперица“ на Б92.

Овај тридесетједногодишњи глумац дипломирао је глуму на Академији уметности у Београду, у класи недавно преминулог глумца и професора Ивана Бекјарева. Иако увек у ходу и обасут бројним обавезама, био је веома расположен за разговор за „ТВ ревију“. Том приликом нам је рекао да му улога водитеља у квизу веома прија. Према његовим речима, „Штоперица“ је диван породични квиз и нешто што до сада није имао прилику да ради.

- То је један нови, јако занимљив формат у којем стварно уживам, и колико досад видим и публика га је лепо прихвалила. Екипа је дивна, добро уиграна и сви су креативни, увек расположени за рад и шалу, па нам на снимању никада није досадно и монотоно - преноси нам утиске.

Питамо га и да ли овом квизу приступа глумачки, уз малу дозу импровизације или се труди да испред камера буде онакав какав заиста и јесте?

- Мислим да је то један микс свега - Уроша са додатком глуме и мало импровизације. Трудим се да свој посао урадим најбоље што могу, али некада не може ни да испадне онако како сте ви замислили – искрено одговара.

Свако гостовање на које иде са екипом квиза „Штоперица“, како нам објашњава,  је као нека мала прича за себе препуна анегдота. Већина су интерне, али пошто је и неколико анегдота снимљено камером постоји могућност да ће их и публика видети  па је то разлог што не жели превише да их открива.

- Људи генерално добро прихватају када нас виде како идемо по улици са камерама и тражимо потенцијалне такмичаре. Сада наравно и боље од када се емитујемо на телевизији па тачно знају да је екипа „Штоперице“. Прилазе нам, желе да помогну или ушествују, али наравно постоји и један број оних који се боје камере, па се склањају, одмахују руком, чак нас неки у потпуности игноришу, али шта да се ради, и то је део посла. Некада се сами такмичари пријаве тако да их брзо нађем, некада се претрага одужи па се дешава да када напокон видим да се неко нећка морам бити много упоран, па чак и досадан, како бих га придобио да се игра са нама – препричава нам све потешкоће са којима се сусреће на терену.

Иако је цео свет погођен корона вирусом, па самим тим и ТВ и филмска индустрија, наш саговорник се ипак нада да ће читава ситуација у којој смо се нашли брзо проћи и да ће све кренути да се враћа у нормалу.

- До тада се чувамо и боримо колико можемо. Генерално се не плашим вируса, али желим да будем друштвено одговоран због своје породице и људи око мене тако да се чувам и пазим како бих и друге заштитио. Имам срећу што сам запослен јер је у оваквим ситуацијама плата једнако сигурност. Доста представа се отказује, публике је све мање, отказују се снимања – зрело прича Јовчић који је још у детињству заволео глуму.

- Као дечак сам се костимирао, претварао да сам неко други, терао родитеље да глумимо и измишљамо скечеве, чак сам и мамину нову кожну сукњу исекао како бих направио костим Тарзана. Од осме године рецитујем и идем на такмичења из рецитовања и увек сам био члан драмских секција. Генерално је моја мајка пробудила у мени жељу за рецитовањем и поезијом јер ми је стално читала кад сам био мали. До своје 16. године сам постао троструки првак Србије у рецитовању и некако је логично било да се опробам у глуми. За пријемни  ме је спремала Драга Ћирић, глумица позоришта Бошко Буха, која је данас моја колегиница из истог позоришта и партнерка у разноразним представама. Пошто сам у време спремања за пријемни живео у Лазаревцу и похађао трећи разред гимназије, сваки викенд бих путовао за Београд на часове и враћао се назад кући. Занимљиво је да сам вежбао за пријемни на сцени позоришта Бошко Буха у декору представе „Крчмарица Мирандолина“ која се тада радила, а да данас, после 13 година од уписивања академије, играм у тој истој представи и у том истом декору – емотивно казује.

А на питање - колико је тешко изборити се за своје место под сунцем и колико је глумачки хлеб несигуран, готово из цуга одговара:

- Свака професија је за себе тешка, па наравно и глумачка. Увек је тешко изборити се за своје место под сунцем. Треба бити истрајан, вредан, радан, иновативан, другачији. Велики број глумаца изађе са академија сваке године, тржиште зна да буде презасићено или да га нема, не добију сви шансу да покажу шта знају и умеју. Мада, у нашем послу се треба и стално доказивати. Ја сам имао ту срећу да свој први филм снимим после прве године академије, рано сам кренуо да снимам и радим представе, добио сам шансу коју сам лепо искористио и одмах после завршетка студија сам успео да се запослим у позоришту Бошко Буха, које је већ седам година моја матична куца.

Иако је рођен у Београду (мама му је Београђанка,а бака и дека са Вождовца), одрастао је у Лазаревцу, где је завршио и средњу школу. У Београд се вратио с породицом како би студирао.

- Где год да сте, када сте са породицом вама је ту дом. Мени је моја породица највећа подршка, моја највећа помоћ и великим делом је заслужна за моје успехе – подвлачи Јовчић.

Урош са глумицом Џенифер Мартин (Фото лична архива)

У медијима се доста писало и о његовој  љубави са шпанском глумицом Џенифер Мартин коју је упознао на снимању серије „Монтевидео“. Са овом лепом глумицом и јутјуберком је у складној вези већ пет година, а последње три, како нам каже, живе заједно у Србији. Упознали су се 2011. године  на Тенерифима, на снимању другог дела филма „Монтевидео“ у којем је Џенифер играла лик Консуеле, супруге власника хотела у којем су одседали играчи Југославије.

 - У старту смо се сконтали, здружили и јако пуно времена смо проводили на сету заједно. Другарство је прерасло у нешто више и одлучили смо да започнемо везу 2015. године, а две  године касније смо почели наш заједнички живот у Србији који је, морам признати, много бољи него веза на даљину – са пуно емоција нам прича и у истом расположењу наставља:

- Джени се добро снашла с обзиром на то да је овде релативно кратко време. Јако добро је савладала српки језик, снимала је влогове за Ју тјуб, сарађује као инфлуенсер са јако много компанија, а тренутно води јутарњи програм на једној нашој телевизији и ради на својој певачкој каријери, пошто је поред глуме завршила и школу певања. Наравно да јој недостаје њена породица и кад год може посећује их или они дођу овде, али она каже да јој је овде прелепо, да обожава Србију и да је сад овде њен дом.

А шта тренутно Урош ради у ова злосутна времена?

- Поред снимања „Штоперице“, играм представе у мом матичном позоришту Бошко Буха и чекам још неколико снимајућих дана како бих завршио улогу у серији „Време зла“ Добрице Ћосића. Такође, жељно ишчекујем почетак емитовања серије „Клан“, у режији Бобана Скерлића и филм „Небеса“ Срђана Драгојевића.

Друже, мислио сам да си виши

Гледате ли телевизију?

- Да.

Која Вам је омиљена емисија, а серија?

- Омиљена емисија ми је „Forge in fire“ (Хистори ТВ), а од серија тренутно „Окружен мртвима“.

Ког глумца посебно цените?

- Господина Власту Велисављевића,а посебно сам волео мог професора Ивана Бекјарева.

Коју анегдоту са снимања нећете никад заборавити?

- Када сам на снимању „Монтевидеа“ упао у блато до врата, испрљао читав костим за који нисмо имали замену.

Шта Вас чини срећним, а шта може да Вам поквари расположење?

- Срећан сам када су моји ближњи здрави и срећни, кад ми легне хонорар, а увек ми поквари расположење безобразлук, бахатост и неправда.

Шта Вам кажу људи када приђу на улици?

Друже, мислио сам да си виши.

Занимљивости

За пријемни вежбао је на сцени позоришта Бошко Буха у декору представе „Крчмарица Мирандолина“ која се тада радила, а данас, после 13 година од уписивања академије, игра у тој истој представи и у том истом декору.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.