Среда, 20.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ТОМИ ЈАНЕЖИЧ, редитељ

За уметнике размена је неопходна

Време је да позоришта преузму млади талентовани људи који имају много тога да кажу и који стварају живо позориште које има смисла
Томи Јанежич (Фото: Лична архива)

Словеначком редитељу Томију Јанежичу, честом госту српских сцена био је изазов да ради представу “Није то то - Студије Фауста” према тексту Симоне Семенич, какву до сада није режирао, пре свега што се тиче формата који је много краћи од његових досадашњих радова. Реч је о регионалном пројекту који продукцијски повезује Београдско драмско позориштe на чијој сцени „Оливера и Раде Марковић“ је премијерно изведена,  САРТР, Зетски домом са Цетиња и међународни театарски фестивал MEСС. Представа је одиграна и на управо завршеном фестивалу Дезире у Суботици.

“Није то то - Студије Фауста” је истраживачки, стваралачки пројекат базиран на поновном исписивању добро познатих сцена кроз призму односа мита и савремених околности на Балкану, прављења моста везе између Запада и Истока.  Своју нову представу Јанежич, доживљава као слику, која је истовремено чин или став...

- Не мислим да позориште или уметност саопштава истину. Можда конфронтира са истином. Једном сам рекао да уметност није толико о реалном колико о нереалном, те да не постоји да би имитирала већ да би надоместила. У једном врло кратком тексту везаном за представу, цитирао сам Лакана: “Истина има структуру фикције.” Истина појединца (или друштва) не постоји пре него што је он(о) артикулише. И заправо се димензија истине појави само када се појави језик. По Лакану истина није лепа и није нужно добротворно сазнати истину. Истина је привремена. Због немогућности да се артикулише у целини. То не значи релативизацију истине (иако она свакако јесте релативна) већ пре суочавање са немогућношћу да се она обухвати.

 Истраживачки сценски пројекат “Није то то - Студије Фауста” створен је према драмском предлошку Симоне Семенич, али је сам текст настајао током процеса рада на пробама. О каквој врсти колективног креативног чина је реч?

Представа није поставка Симониног текста, представа се реферише на њен текст који је настао пре почетка проба.

Са Симоном сам иначе сарађивао и на представи „Још нема наслова“ у Словенском младинском гледалишчу. То је била и јесте веома инспиративна сарадња. Али Симона не пише текст за представу, она не прати процес, не долази на пробе. Она напише свој комад. То сматрам као део креативног процеса. А онда је питање шта ћемо са њеним текстом. Постоје разне могућности, од уобичајене поставке до тога, као рецимо у „Није то то...“, где се тај текст само помиње или се представа на њега реферише или га цитира. У случају „Још нема наслова“ то је била поставка њеног штива али је у представу истовремено укључено још много ауторског материјала којег су стварали глумци и разних драматуршких стратегија које у самом тексту не постоје. Ипак, Симонин текст представљао је некакву кичму представе. Постоје неке повезнице што се тога тиче и са представом “Није то то - Студије Фауста”. Зато смо, на пример, штампали текст у програму јер може да отвори многе асоцијације на саму представу, али опет на потпуно другачији начин него што је то било у Словенском младинском гледалишчу.

Како  ваш „Фауст...“ кореспондира са нашом стварношћу? Чега је у овом нашем времену метафора?

Свакако то није “мој Фауст”. То је представа „Није то то“, са поднасловом  “Студије Фауста“ по тексту Симоне Семенич, који је био и радни наслов ове представе. Не ради се значи о Фаусту. То су студије одређених мисли, проблема, детаља: Фауст је у том смислу био само покретач за многобројне асоцијације, а студијe би требало разумети попут студија у ликовној уметности или у музичкој композицији. За мене та представа у неком смислу има формат студије иако је у свим погледима и сасвим довршено дело. Да ли ова представа представља неку слику света? Mислим пре свега да је површно ако уметност, па и позориште схватамо само у категоријама представљања одређеног света. Помислите на снагу и разноликост уметничких пракси кроз 20. век које се не баве представљањем. Помислите на богатство драмских и пост-драмских позоришних поступака који се не баве причом на уобичајен начин. Али да се вратим представи - да ли се у гледаочевој машти (поготово ако је он иоле осећајан и способан асоцирати) ствара одређен свет? Мислим, да свакако. Какав је то свет или какви су ти светови? У том свету и тим световима свакако има сусретања са непојмивим насиљем. Како то кореспондира са нашом стварношћу? За то је можда најбоље погледати, како на све то реагује публика. Претпостављам да би психоаналитички гледано могло свашта да се каже. Ту свакако има и метафора.

У представи игра осам глумица. Како сте склапали глумачку екипу, будући да је реч о регионалној копродукцији?   Како је дошло до ове копродукције ?

До представе је дошло тако што сам добио позиве са стране тих позоришта и покушао да их повежем. Због других планираних пројеката не бих могао да радим у све три земље и сва три позоришта и то је између осталог био начин да те позиве, ипак, прихватим, а да у исто време помогнем да продукцијски лакше долази до реализације. Поред тога, то је у контексту представе о каквој сам почео да размишљам, имало смисла. Алеш Курт, уметнички директор САРТР-а, који ми је предложио да се бавим темом Фауста, одмах се сложио да то буде међународна копродукција. Од самог почетка имао сам у мислима екипу глумица.

Зашто сте, у овом случају, желели да урадите кратку представу, за разлику од многих ранијих вишечасовних  пројеката по којима вас и препознаје наша публика?

Није мој примарни циљ био урадити дугу или кратку представу. То сам споменуо напола у шали иако је та тема с друге стране нешто што ме веома занима и чиме се бавим. С обзиром на кратак процес могао сам да претпоставим да и формат представе неће имати некакав огроман временски волумен. Време је једна од ствари која ме у позоришту интригира. Занима ме како се лични и колективни процеси дешавају и у којој и каквој су зависности са временом. У том контексту занимало ме је, рецимо, колико би било најкраће трајање представе, а да би без икакве сумње због ње имало смисла отићи у позориште и да би је као гледалац доживео као дело који стоји само за себе. Али нисмо се у овој представи тиме бавили. И представа има доста уобичајено трајање. С друге стране, тачно је, да већ дуго нисам направио тако “кратку” представу.

Били сте чест, и радо виђен гост српских  сцена последњих 20 година. Каква је то нит која вас спаја са српском публиком?

Мислим да је пре много година низ околности довео до моје релативно честе сарадње у Србији, где сам направио мени важне представе. Сада већ доста дуго нисам радио у Србији али сам за тај простор и даље везан, дао ми је између осталог предивне и трајне пријатеље, колеге, сараднике.

Важите за уметника -путника. Колико је за уметнике важна, неопходна размена културне, односно позоришне енергије?

Па за мене је то сигурно веома важно. Кроз нове просторе имао сам прилику себе да редефинишем. И лично и професионално. Требало би да путујемо у најширем значењу те речи, ако не географски онда барем психолошки у смислу спремности, да променимо наше перспективе. За уметнике је по мени размена нешто апсолутно неопходно.

Како видите актуелну позоришну сцену на нашим просторима? Каква је будућност позоришта?

На жалост нисам у прилици да пратим актуелну позоришну сцену у Србији и премало познајем ситуацију у другим суседним државама. Али могу рећи за Словенију да сам одушевљен рецимо младом генерацијом која је све присутнија последњих година. Иначе, имамо у Словенији у овом тренутку немали број међународно веома релевантних редитељки и редитеља и то ме баш радује. Имам осећај да је у питању уметнички талас који ће, надам се, само још снажније да се развија следећих година. Што се тога тиче инспирисан сам и оптимистичан. Имамо по мени такође невиђено креативне глумце, па и друге уметнике који раде у позоришту. Али с друге стране видим проблем у вођењу позоришних кућа. Било би време да позоришта преузму ови млади талентовани људи који имају много тога да кажу и који стварају живо позориште које има смисла.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

ništa ne razumem
Ima napisani komad, ali on se ne koristi. Ima režiser, ali on ne radi ništa. O čemu bre ovaj priča? Glumci izadju na scenu i svako govori šta mu padne na pamet, možda se posvadjaju, pobiju, ili se izljube i pevaju u horu....Predstava, ako ima cilj i svrhu, mora da ima čvrste okvire. Ovde on opisuje improvizacije na nivou školske dramske sekcije.
Zašto, sine Brute?
Ako ste pravii ljubitelj pozorišta onda biste, bez obzira koliko godina imate, morali da znate da je glumac Zoran Radmilović, UVEK SAMOINSPIRISANIM UBACIVANJEM SOPSTVENOG “TEKSTA” u po tome i legendarnom “Kralju Ibiju”- u Istoriji srpske scene upravo najviše i doprineo da je “Kralj IBi” i dandanas, iako samo na magnetoskopakoj traci, najgledanija predstava Ateljea 212 . A to što Janežič “neshvatljivo priča” najbolje je da barem još 2 puta pažljivo pročitate ali i sva postavljena Borkina pitanja

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.