недеља, 13.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Срби су феноменалан народ

Особље Треће јединице Фонда за помоћ Србији, Стобарт јединица 1915. (Фото: „Жене у рату: Србија 1914–1918”)

Средином лета 1915. jединица Шкотских женских болница била је стационирана у Крагујевцу. Болничарка Лилијан Чесни закључује да је дошло време да се предахне од суморности болесничких просторија и приреди „међународни скуп” реконвалесцената, особља јединице и посетилаца – забава с такмичењима.

„Коњи се нигде нису могли наћи”, бележи њена сећања Моника Крипнер у књизи „Жене у рату: Србија 1915–1918”, „али је било је свега другог с британских забава те врсте: трка с јајетом у кашичици, с врећама и препрекама и музичке столице.” Крипнерова примећује да не треба ни помињати да је општем уживању много допринела сама живахна Лилијен. Једна од њених оригиналних дисциплина била је трка болничара с носилима, „мада се нерадо сагласила са мишљењем упорне докторке Елси Инглис да је много сигурније да у носилима буду здраве особе”. Врло успешна и добра за подизање морала била је трка са штакама.

„Сви су галамили и, док су се болничарке такмичиле у удевању конца у иглу – што је врло тешко, када ти сузе иду на очи од смеха, а гомила бучних Срба навија. Учествовали су и Британци, Мађари, Аустријанци и на крају сви били задовољни скромним наградама – дуваном и цигаретама.

Био је то огроман успех од самог почетка, сви су се изванредно забављали, а нарочито Срби”, причала је Чесни, једна од више стотина странкиња из Француске, Велике Британије, Русије, Грчке, Данске, па и Канаде, Аустралије и Новог Зеланда, пре свега медицинских сестара и докторки, суочених са инвазијом пегавца, који је косио исто колико и битке. У „штабовима смрти и живота”, у болницама са рањеницима и тешким болесницима, оне су упознале српског војника сасвим изблиза, у душу, остављајући белешке о овој земљи и људима...

„Срби су феноменалан народ, чврсти, снажни, издржљиви, кад оболе, пуни поверења и никада се не жале... идеални пацијенти. Једино око чега се нисмо слагали био је свеж ваздух. Стално смо водиле борбу да отворимо прозоре и ослободимо се страшне загушљивости, коју су они волели. Ти прости сеоски младићи поштују жене, нарочито као симбол мајке, што смо разуме се, с обзиром на посебне услове, ми и биле.

Друго, више су волели нас од војних лекара, тврдећи да су жене хирурзи пажљивије, да нису никада грубе и да су уопште, нежније. Они су храбар народ и заиста смо их волеле”, речи су Енглескиње, младе докторке Френсис Вејкфилд, која, чим је рат објављен, даје оставку на место медицинског мисионара у Нигерији, враћа се у Енглеску и пријављује у добровољце. Одмах је ступила у једну од јединица Шкотских женских болница, која је назив добила у част Единбурга, одакле је иницијатива потекла, и обрела се на терену централне Србије.

За хероинама које су већ по првим данима Великог рата остављале своје породице, удобне животе, каријере, остала су писма, дневници, новински чланци, сећања, попут оног Олив Келсо Кинг из богате сиднејске породице, која се 1915. године придружила Савезничкој пољској санитетској служби у Србији, а затим прешла у Болницу шкотских жена као возач амбулантних кола.

„Српски војник је храбар и у храбрости га нико не може надмашити. Неустрашив је, са презиром гледа на смрт и то не зато што жели да умре пре него што дође његово време. Он воли живот и весеље и радост, али кад је пред њим дужност, а испречи се смрт, он наставља право, не само без оклевања већ без промене израза на лицу. Он зна како да умре и то је више од храбрости, то се мери узвишеношћу... Онако како Србин може да се суочи са смрћу, тако је у стању и да поднесе бол. Своје повреде не схвата озбиљно и само ако је у стању да устане, неће никако остати да лежи.

Када су рањени војници умирали на одељењу и није могло бити учињено ништа више да се спасу и једино је било потребно присуство некога да им се нађе, ако им затреба утеха или мало олакшање мука, често сам добијала дужност да останем са њима до краја”, сећала је Келсо Кинг, која ни после рата није желела да напусти Србију.

Крајем 1918, уз великодушну помоћ богатог оца и грађана Сиднеја, отвора 17 мобилних кантина у Београду, Краљеву, Нишу, Крагујевцу и другим местима, а најугроженијим Србима обезбеђује лекове, храну и одећу. За исказану љубав према српском народу и хуманитарни рад, краљ Александар јој 1920. године додељује краљевски орден Светог Саве.

Коментари19
d5b48
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Оливера Петровић
Јуче сам послала допуну-коментар са потпуним подацима о књизи коју спомињете у тексту али видим да га нисте објавили. Сврха моје допуне на Велимиров коментар, захваљујући којем сам дошла до пуне упутнице, је да читаоци Политике могу да препоруче или потраже оригинални извор, дакле: Monica Krippner (1980), The Quality of Mercy: Women at War in Serbia 1915 - 1918. London: David & Charles.
Đorđe Gagić
Glavna Škotska Kovid bolnica u Glazgovu dobila je naziv 1 aprila 2020 po medicinskoj sestri iz Prvog Svetskog rata Luiza Jordan koja se pridružila ratnim naporima u decembru 1914. Sahranjena je u Kragujevcu 6 marta 1915. (Tifus)
Puniša
Kako se za samo stotinu godina taj isti narod ovoliko promenio? Izgleda da je izginulo ono što je valjalo.
Marko
@Ludolph; Pa upravo ta predratna Srbija i jeste bila najprozapadnije orijentisana jos od Dusanovog carstva. Valjda je zato i uzivala neki respekt na Zapadu
Леон Давидович
@ Dragutin Пре бих говорио о наивности Срба у западним крајевима, а као пример навео би страдања Срба у НДХ 1941. пре избијања устанка. Многи су показали наивност до неслућених размера тако да их је НДХ ликвидирала на десетине хиљада пре него што су пружили отпор. Србија 1914. то је патриотски народ веома везан за своју земљу, а свестан шта значи ропство под туђином и жртвовали су се бескомпромисно у борби против окупатора .
Прикажи још одговора
Ognjen
Rekoh, problem je danas uopšte što svi i svuda traže mane, svima i svugde,a vrline, koje su često i mnogo puta veće, umanjuju i,ili da predstave u lošem nekom svetlu. Takvo vreme dođe... ali i proođeee
fensi denser
naš narod ne zna da su germani sistematski sprovodili antisrpsku propagandu u zap. evropi od 1848. zato su oni "saveznici" koji su dolazili u misije bili iznenađeni kada su videli da ne dolaze među krvoločne varvare. imate austrijske razglednice sa slikama ciganske dece ispod koje piše :"srpski dečaci". njihov genocidni rasistički stav nije došao sa hitlerom, a mi danas vidimo, niti nestao sa njim.
Milan
Koji su to Germani tačno bili od 1948? Nemačka tada nije ni postojala a "Germani" tada nisu ni znali u kojem pravcu se nalazi Srbija. Ratna propaganda je usledila pred izbijanje rata. U slikama i karikaturama nijedna strana u opisu nije stedela drugu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља