Петак, 30.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

У пливању против струје

Прећуткиван и потцењиван, Јован Живановић може да добије епитет најмање познатог аутора с највише познатих филмова, каже критичар Богдан Златић поводом књиге о редитељу који се бавио девијацијама грађанске класе у социјализму
Јован Живановић (Фотографије из књиге „Пчелињак у осињем гнезду”)

Редитељ Јован Живановић (1924–2002) у свом времену никада није био миљеник ни филмске критике, ни филмског естаблишмента. Кад је било непристојно да се прећути неки његов очигледан квалитет, похвале су изговаране кроз стиснуте зубе. У првом делу каријере имао је пристојну рецепцију изван Србије, а откако је реализовао свој последњи филм, прећуткиван је готово до безобразлука, све док није комотно могао да добије епитет најмање познатог аутора с највише познатих филмова. Остао би најпотцењенији српски филмски стваралац да није било Синише Здравковића и легендарне Живановићеве ретроспективе 1987. у Дому културе „Студентски град”.

Тако пише Богдан Златић, филмски критичар и аутор књиге „Пчелињак у осињем гнезду – Јован Живановић”, у издању Филмског центра Србије, која је представљена у Kинотеци. Књига садржи опсежан интервју с редитељем, анализе његових филмова из пера Динка Туцаковића, Небојше Пајкића, Мирољуба Стојановића, Драгана Јеличића, Димитрија Војнова, Саше Маркуш, Маје Узелац, и комплетну филмографију аутора.

– Живановић је у свом пливању против струје био јединствен по много чему. Сви његови играни филмови, осим једног, били су савремене тематике, и то у друштву у коме је бављење савременошћу било прилично опасан посао. На све то, једно од његових остварења, „Како су се волели Ромео и Јулија” (1966), једини је југословенски филм (вероватно и у тзв. источном блоку) у коме је приказано како у комунистичкој држави слободно време троши сам врх њене црвене елите. „Острва” (1963) први је еротски послератни европски филм који је приказан у редовној биоскопској мрежи држава са свих континената. У филму „Узрок смрти не помињати” (1968) први и последњи пут је на филмској траци приказано масовно стрељање српских свештеника, који у тренутку ликвидације морају једни другима да одслуже опело. Филмска јавност ће ово дело касније означити као формалан разлог за одстрањивање Живановића из кинематографије – навео је Златић.

Он примећује да су, парадоксално, Живановићеви филмови били стилски супротстављени онима из „црног таласа”, да би филмови шездесетих година прошлог века назив „црни талас” добили тек након режимског напада на „Узрок смрти не помињати”, где се појављују црне мараме удовица и кћери страдалих српских домаћина.

– Петровићеве „Скупљаче перја” Живановић је доживео као фронтални напад на националну културу Срба. Осетио је да је ружење српске цркве у контексту параболе о Ромима заправо поистовећивање културног етоса Срба са отпадништвом од европске историје, те да су тиме Срби стављени у ред група са маргине хуманитета. „Узрок смрти не помињати” је његов одговор на дерогирање националне културе Срба, које је филмом „Скупљачи перја” добило неслућене размере – пише Богдан Златић.

Јован Живановић и Оливера Вучу на снимању филма „Узрок смрти не помињати” 

Национално је било јако у његовом бићу. Редитељев отац Михајло, учесник у балканским ратовима, прешао је Албанију у Првом светском рату, учествовао у пробоју Солунског фронта и довођен у везу са деловањем организације „Црна рука”.

– Бунтовнички импулс оца одвешће сина у партизане и Брозов табор. Јоца је 1942. скојевац и илегалац који у окупираном Београду организује долазак у партизане. Учествује 1944. у ослобађању Крагујевца, затим у борбама у Семберији, Босанској Посавини и Славонији, читамо у Златићевој књизи.

Живановић је из породице која је шест генерација била грађанска и његов опус може да се посматра у контексту тумачења девијација грађанског унутар распадања друштвених односа у социјализму.

– Колико је бринуо о грађанској иконографији види се и у филму „Узрок смрти не помињати” и сцени са фотографом која је снимљена у кући Момчила Настасијевића. Први његов филм „Зеница” проблематизује индустрализацију земље и судар грађанског с пролетерским. У филму „И Бог створи кафанску певачицу” народна музика је постала слика протеривања сељачке популације у девастиране српске градове, те представља неку врсту тужбалице због изгубљеног смисла живота у просторима без духовног центра – наглашава Златић и додаје да је овом редитељу почетком педесетих у „Авала филму” одбијено десетак документараца, свих на тему „Србије коју волимо”.

Потписао је режију 10 документарних и 10 играних филмова међу њима су „Чудна девојка”, „Те ноћи”, „Горки део реке”, „Наивко”, „Радио вихор зове Анђелију”...

– Као нужна координата сагледања Живановићевих позних филмова остаје однос према разним облицима и варијантама малограђанског, односно великоселског менталитета. У филму „РТЗА” (1979) тај је однос бруталан јер је без иронијске дистанце. Ако је у животу показивао велико поштовање за аутентичне сељаке, за оне који су остали на пола пута између села и града имао је читаву палету погрдних израза – „пејзан”, „мало из пасивних крајева”, „ђубрад из радничке класе”. Последња три филма била су му као пророчка визија настанка једне хибридне рурално-урбане културе која ће метастазирати деведесетих година прошлог века – наводи аутор књиге.

Живановића види као једног од најпродуктивнијих стваралаца  који је оставио идејно кохерентан, уметнички доследан и животно заокружен филмски опус, што га, како каже, уврштава у класике српског филма.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Соко са Грмије
Похвале задужује пре свега аутор ове књиге јер омогућава својеврсну културу сећања на уметност у титоистичкој Југославији која је била све само не једнозначна, идеолошка и, како се данас чини широкој публици, антисрпска! Похвале и Филмском центру и Политици што је приказала ову вредну књигу. Нећемо се као народ и заједница опоравити ако не промислимо и артикулишемо новију историју, па и ону у култури и уметности.
Dr Zoran Markovic
Divan tekst o velikom reditelju. Nazalost malo poznatom i postovanom. Mi koji smo gledali njegove filmove jos se secamo pojedinih scena iz "Bog stvori kafansku pevacicu", "Uzrok smrti ne pominjati", "Cudna devojka", "Radio vihor zove Andjeliju", ... Bio je i ostao "Naivko" u tim smutnim vremenima. Veliki umetnik gorkog rukopisa. Nazalost, koliko je bio poznat i koliko je nama stalo do kulture, govori broj komentara na ovaj clanak.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.