Понедељак, 20.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДСКИХ КАФАНА

Кад фајронт „звони” у пет по подне

За разлику од неких прошлих времена, данас су у моди што пространији и празнији локали не би ли се колико-толико испоштовале епидемиолошке мере
Са музикантима се зора дочекује (Фото Жељко Синобад)

Веома је тежак задатак пред аутором текста испод главног наднаслова који гласи „Ноћни живот београдских кафана”. Који „црни” ноћни живот који се завршава у пет по подне? Једино што је зимско време, сунце рано залази, па може да се каже оно чувено: „Остао сам у кафани до мрака.” О чему писати, с ким разговарати, кад је свима у глави само ово зло које хара планетом? Нада постоји и сви су некако бојажљиво уверени да ће се живот вратити и у фирме што производе ствари неопходне за живот, али и у кафане, које су одавно део живота под овим нашим небом.

И заиста јесу, на нечију срећу или жалост, али толико су постале саставни део нашег начина живљења да их је једноставно немогуће одвојити од свакодневице. О феномену кафана у Београду многи су писали. Али пре овог зла. Нисмо приметили да се неко упустио у анализу градских ресторана у време вируса корона. Није ни упутно ‒ људи умиру у болницама, тресу се у својим домовима, а сад да пишемо о кафанама. Али живот тече, један је, нема репризу.

Певачица у ресторану „Волан” на Ибарској магистрали (Фото Жељко Синобад)

Шта је то све епидемија променила када је реч о избору у коју ћемо кафану отићи? Много тога. На пример ‒ величина објекта. У други план пала је ранија популарност, већ потврђени квалитет хране и пића и услуге, ужарена атмосфера... Џаба све то ако је простор мали и ако вас од суседног стола дели пола метра.

‒ Сада су у моди „корона кафане”, велике, простране, оне које су некако увек биле непривлачне баш због те своје грандиозности, неке врсте отуђености друштава за столовима. Сада је другачије. Пре епидемије се знало: када видите празну кафану, што даље од ње јер ту нешто не ваља, а када угледате гужву, стрпљиво сачекате слободан сто. Сад је супротно: тражи се што већа и што празнија ‒ сматра Зоран Зока Митровић, приватник коме нису стране београдске „библиотеке” у којима, каже, чита више „књига” на дан.

Прошло је, запажа Митровић, време конобара који су хемијском оловком исписивали наруџбине и „пресуђивали” колико сте дужни. Нема више, Динкић увео фискалне рачуне, и сад се плаћа заиста онолико колико се попило и појело.

‒ Немам много поверења у људе који јасно показују да не воле кафану. Стално ми је то у глави, то је неко паметан рекао, али нисам ни „јагње” да верујем свакоме ко седне за кафански сто. Има читава једна групација младих људи које зовемо „капучино генерација” јер ће увек радије изабрати да са вама поразговарају у неком од централнобеоградских кафића са стакленим столовима него да уђу у кафану. Ипак, не одушевљавају ме ни они обожаваоци такозваног комплета који се састоји од кафе, киселе воде и вињака. У њиховом друштву шољица с кафом се врло брзо ставља у страну, често непопијена, и наставља се са неким кратким док не дође тренутак да се пређе на нешто „лакше”, а то је наравно пиво ‒ прича Митровић.

Ноћно прелиставање јутарњих новина (Фото Жељко Синобад)

Припадници „капучино генерације” су лажни боеми ‒ у кафане одлазе само на периодично организована окупљања, музику наручују иако ниједну строфу песме не знају, пију да би били виђени како „потежу”, воле да изговоре реченицу: „Е, какве су некад кафане биле”, иако су тада играли кликере испред улаза, увек први напуштају друштво, а у кафану ће следећи пут ући баш када буду морали...

‒ Седим у угоститељском објекту са другаром и између два пића он ме пита: „Брате, да ли смо ми боеми?”, а ја одговарам, као да неког цитирам, звучи паметно: „Јесмо. Ми у кафани нисмо само да бисмо ждрали и шљокали. Овде скупљамо информације, долазимо на неке идеје, упознајемо људе, склапамо послове.” Па, да. Прошле недеље сам направио супер „дил” са типом из Новог Сада, надам се да настављамо сарадњу – прича Митровић.

Воли да увече излази у ресторане, али уз једно правило – са пићем обавезно мора да иде нешто за јело, звало се то мезе или десет с луком, није битно. У супротном, сматра Зоран, ипак се све претвори у „локање” које не доноси ништа добро. Признаје да је добар штос његовог кума који воли да каже: „Дај да нешто попијемо, да нас не ухвати мезе”, али ипак се придржава својих правила.

А кафански ноћни живот преко Саве никада раније није био за упоређивање са оним што се догађа у старом делу престонице. А зашто? Па, једноставно зато што у Новом Београду и није било кафана. Данас најмногољуднија општина у оно време била је „спаваоница”. Изузеци су биле кафане „Фонтана” на истоименом новобеоградском тргу и „При Мајолка”, касније „Војводина” у оквиру данас оронулог тржног центра чијем имену „Меркатор” је додата одредница стари. Али о томе другом приликом...Аутору текстова о ноћном животу београдских кафана несебично и другарски је помогао колега из куће „Политика” Милош Миша Лазић, новинар у пензији и публициста, аутор небројених новинских наслова, али и књига о храни, пићу, људима, једноставно, о кафанама, мајстор писане речи који једнако добро познаје живот с обе стране шанка... Бољег саговорника и „саветника” готово да нисмо ни могли да нађемо и уопште није случајно што пријатељи и сви који га познају његовом имену често додају одредницу „кафанолог”, алудирајући на његово познавање градског угоститељства.Пловећа механа ‒ брод „Сплит”

Отпловио у старо гвожће (Фото лична архива)

Отишао у старо гвожђе

Београд је некад, сад се може рећи давно, имао и пловећу кафану. И то не обичну, присећа се Милош Лазић, већ прву која је радила целу ноћ, али поштено, а не као ове сада начичкане по сплавовима дуж обала Саве и Дунава. А била је таква да је, иако пуштена „низ воду”, средовечнима још у топлим сећањима. А реч је о броду „Сплит”, деценијама на везу у сенци Бранковог моста. На палуби се простирала кафана са живом музиком и успаваним келнерима, а доле, у потпалубљу, у тесним кабинама с креветима на спрат, клијенте су примале „лаконоге” даме. Упућени знају да је последњи од певача на „Сплиту” био Новица, млађи брат Томе Здравковића, као и да су ту породично залазили наивци који нису имали појма да супруге, таште и децу изводе у „важну јавну установу”. Много је бракова онде растурено… Али и многи дечаци су у потпалубљу постали мушкарци.

Памти се и да су врхунац „провода” на „Сплиту” биле рације. Они који су знали за јадац, који минут пре џумбуса прелазили би до „Бродарске касине”, а доцније и до „Промаје”, тек колико да прескоче информативни разговор с криминалистичком обрадом.

Онда је „Сплит” нестао. Као да је потонуо. Причало се да га је купио неки парајлија као старо гвожђе и отеглио низ Дунав у неко заборављено бродоградилиште, где је требало да се преуреди у ресторан за посебне госте, односно за ВИП клијенте ‒ позлаћен оков, ливрејисана послуга, увек чиста постељина… Толико је лепо звучало да се у томе можда крило и помало истине? Нажалост, нема га више. Као да га је прогутала река због оноликог „греха”...

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Dule Astro
Novi Beograd i dalje ima kafanu koja je nadživela i Vojvodinu i Fontanu i Split - Džakartu kod Studenjaka. Kako ste uspeli nju da ne spomenete?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.