Уторак, 30.11.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Доћи ће смрт и имаће твоје очи

Један од највећих италијанских писаца 20. века, Чезаре Павезе, био је симбол интелектуалног ангажмана у политици и друштву, представник симболичног реализма у прози, а наративног дискурса у поезији
Чезаре Павезе (Фото: Цртеж Предрага Баје Луковића)

Прошло је седамдесет година од трагичне смрти једног од највећих италијанских писаца двадесетог века Чезареа Павезеа који је рођен 1908. године у месту Санто Стефано Белбо, у Пијемонту, у Италији. Подједнако је познат као песник и приповедач. Поред кратких романа, прича, приповедака и превода из америчке књижевности, објавио је и више збирки песама. Изузетно дело је и његов дневник Умешност живљења (1952). Због антифашизма био је прогањан и отеран у изгнанство у Бранкалеоне Калабро, где је провео три године. Био је симбол интелектуалног ангажмана у политици и друштву, представник симболичног реализма у прози, а наративног дискурса у поезији. Убио се у торинском хотелу „Рома”, 1950. године.

Важнија прозна дела су „Твоја места” (1941), „Августовски одмор” (1946), „Друг”, (1947), „Пре него што петао закукуриче” (1949), „Лепо лето” (1949), „Месец и ватра” (1953), „Празнична ноћ” (1953). У поезији је објавио „Радити замара” (1936), „Дијалози с Леуком” (лирска проза, 1947), „Доћи ће смрт и имаће твоје очи” (1951). Писао је и есеје као „Америчка књижевност и други есеји” (1951).

Његова најпознатија песма „Доћи ће смрт и имаће твоје очи” је и једна од најпознатијих песама уопште у новијој италијанској поезији. Звучи као аутобиографско пророчанство онога што се потом десило у торинском хотелу пре седамдесет година, када је „сишао у вртлог нем”.

Опседнут мотивом смрти не само у овој песми већ и у целокупном свом делу, Чезаре Павезе, непрестано појачава границу између свога ЈА и немогућности овладавања простором смрти. Та немоћ да се психолошки превлада једина могућност у животу која ће се сигурно остварити, појачава границу између њега и света у коме живи, што се претвара у све веће осећање усамљености. Пошто смрт доводи у питање смисао свега што радимо, Павезе каже: „Велики задатак живота је оправдати се.” У тражењу оправдања, односно афирмације, он тражи могућност да изађе из стања усамљености.

Осећање усамљености, односно непотврђености и немања контакта са стварношћу изазивало је у њему осећање безначајности у односу на живот, смрт и универзум. Не успева да се ослободи усамљености кроз идентификацију са другима, кроз љубав, као једну од психолошких категорија на плану емоција. Осећа да постоји нешто што прераста његову коначну егзистенцију, нешто што је вечно, а то га води ка граничној могућности и ствара осећање усамљености. Са друге стране, због неуспешних љубави, рађа се у њему и осећање инфериорности. Дакле, управо на плану љубави не успева да сруши зид који дели ЈА од ТИ, односно да реши однос нашег ЈА према другим људима, однос из кога настаје битан део нашег емоционалног живота. Иако покушава да реши тај свој егзистенцијални проблем, иако љубав треба да буде средство идентификовања његовог ЈА са другим особама, Павезе не успева у томе, не уме да се идентификује са другом особом, на шта указују његове речи из дневника „Умешност живљења”: „Ако си ти Ти, ја сам Ја – што значи да не знам шта бих с тим.”

Павезеово расположење, увек у стању тензије, мења се у складу са његовим емоционалним стањем на тај начин да не остварује контакт са стварношћу, јер се његов идеализовани свет сукобљава са њом. Тај свет се рађа из перцепције засноване на емоционалном стању које му не дозвољава да реално види ствари (он или преувеличава или ниподаштава), Павезе има осећај немогућности потпуног контакта са другом особом, односно не задовољава психолошку потребу коју сви носимо у себи да се наше ЈА у великој мери идентификује са другом особом. Зато, немајући, најчешће, стварни духовни, па и физички контакт са вољеном особом, Павезе идеализује свој објекат љубави, што га води ка романтичном поимању односа са њом који у стварности не може да доживи. Односно он своја специфична искуства претвара у апстрактни принцип.

Све то појачава границу између његовог ЈА и искуства стварајући осећање усамљености. Осећа се усамљено иако је, као писац и уредник у издавачкој кући, увек био окружен људима, јер нема осећање идентификације и нема смисао за живот у групи. Повлачи се у усамљеност чији значај уздиже до мита, у стање у коме мазохистички ужива, што га води ка трагичном крају. Одбијање вољене особе да буде с њим ствара, као ефекат повратног дејства, огорчење према женама. Наведимо, као један од бројних примера у његовим делима, стихове из песме „Преци”: „Жене се не рачунају у породици. / Хоћу да кажем, жене у нас седе у кући / и рађају нас и никада ништа не кажу / и не рачунају се у ништа и не сећамо их се.” Неуспеси у љубави, поред осећања усамљености и огорчења према женама, наводе га, на плану идеационог тока, да размишља о својим недостацима, што га доводи до осећања стида и инфериорности, па и кривице, а неретко и кајања.

Песма „Доћи ће смрт и имаће твоје очи” је, чини се, добар пример песникове емоционалне узнемирености због немоћи да се адаптира на стање усамљености и на претећу сенку смрти. Наиме, стање велике усамљености, произишло из немогућности да буде са вољеном особом, доводи га до тензије у којој се, на фаталистички начин, окреће универзалном проблему смрти, преувеличава га због деформисане перцепције проистекле из таквог његовог емоционалног расположења и закључује да је живот бесмислен сам по себи. Ипак, он просветљава ту слику када каже да је нада најзначајнија ствар у животу, дакле отвара своју душу за трачак светла ка другима, трачак који њему самоме није био довољан да превазиђе проблем усамљености међу другим људским бићима и усамљености у односу на васељену, што га је одвело до трагичног краја. Иако наду своди и до дефиниције „да ништа ниси”, он је уздиже и до највеће вредности у животу: „О, драга надо, / у тај час знаћемо и ми / да си живот...” Упркос томе није испоштовао латинску изреку „dum spiro, spero” („док дишем, надам се”), иако је у нади налазио једно од оправдања за живот, вероватно зато што није успео да реши свој лични психолошки, али и општи егзистенцијални проблем усамљености.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

n ercegovac
Glavni italijanski mediji su letos prilično mlitavo obeležili 70. godina od piščevog nestanka: ponešto o fatalnoj sobi 346 hotela Roma u Torinu, ponešto o malo poznatoj američkoj glumicu „čije će oči imati smrt”, a i to samo u izdanjima iz Torina. Istovremeno, Paveze ostaje izuzetno voljen, čitan i prevođen, kao da se trude da poštuju njegov amanet: „Opraštam svima i molim sve za oproštaj. Jeli u redu? Nemojte mnogo da ogovarate”.
Milos Stojkovic
Univerzalni problem usamljenosti i besmisla usled neuzvracene ljubavi objekta fiksacije i idealizacije, ovakve stvari bi trebalo da se uce u svakoj srednjoj skoli, i jedan covek da se spasi od fatalizacije i suicida je dobro.
Ivana
Samo jos u Politici ima ovakvih tekstova, verovatno i novinara. Svuda ostalo- bombasticni naslovi i 10 recenica, ko ce jos da cita. A Paveze je jednom stvaralac.
Jovan
Citaocu ostaje jedino da vam uputi izraz zahvalnosti za ovaj sjajan tekst Gospodine Mraovicu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.