среда, 12.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 16.12.2020. у 20:15 Гордана Поповић
НОВА НОРМАЛНОСТ: Нина Живанчевић, песникиња

Ово није нормалност већ нова реалност

Став према вирусу ми је исти као став јунака у Бергмановом филму „Седми печат”, где смрт игра са свима шах – па ко победи
Нина Живанчевић (Фото лична архива)

Многи се слажу да је у околностима у којима живимо већ месецима, у такозваној новој нормалности (израз који многе иритира), највише погођена култура. Отказивање или одлагање многих манифестација и немогућност да се наступа пред бројнијом публиком, укратко култура на кашичицу, навела је многе да се јавно запитају да ли је боравак у позоришпној или концертној дворани опаснији од боравка у јавном превозу, супермаркету или кафани. Да не говоримо и о општијим питањима – осећању да нам је неко украо живот, отео слободу, док у недостатку јасних чињеница цветају теорије завере... У серији разговора преносимо шта о свему овоме кажу уметници и посленици културе.

Ја сам дете експресионизма, нисам за еуфемизме и нетачности – ако је нешто наша нова реалност, као што је постојао период великих ратова или куге, назвала бих тај период „нашом новом реалношћу”, али не и нормалношћу, каже Нина Живанчевић, песникиња која живи и ради у Паризу. Од пре неколико деценија, додаје она, људи у политици и култури, наравно, почели су да стављају ствари под тепих и да нешто ненормално називају „новом нормалношћу”.

Признаје да се свих ових месеци осећа као у концентрационом логору, а њено лице с маском на којој је нацртала жуту звезду фигурира у нумеричкој антологији „Времена молим”, коју је објавила уметничка група „10:10”.

– Мој основни задатак и „улога” хуманисте састоји се од одмеравања свих ствари и стављања свих ситуација у одређену перспективу тако да ми се чини неукусним да размишљам о свом професионалном животу док око мене људи падају мртви као муве. Управо ми је изашла двојезична књиге поезије у Паризу, „Записи на ролшуама”, али за разлику од претходних књига, овог пута било ми је тужно да гледам иначе изванредне корице које је урадила велика уметница Ан ван дер Линден. Она је била гост Србије и београдског Графичког колектива пре две-три године. Дигитално издање књиге одмах сам учинила доступним свим нашим и француским читаоцима на порталу „Балканског књижевног гласника”, а превод на француски смо радили у „шест руку”, Харита Вибрандс, мој партнер Пјер Мерешковски и ја.

Песникиња у антологији„Времена молим” (Фото: Пјер Мерешковски)

Ипак, све то је није спречило да у септембру дође у Београд и да промовише једну другу књигу (а истим поводом долазила је и у марту месецу, непосредно пре затварања).

– У Београду сам промовисала књигу преведене поезије Жан-Пјера Фаја, а да су границе отворене, вратила бих се поново у Београд. Став према вирусу ми је исти као став јунака у Бергмановом филму „Седми печат”, где смрт игра са свима шах, па ко победи – каже одлучно.

О томе како је прошла култура у Француској и о негодовању које изазива чињеница да књижаре остају затворене, песникиња каже:

– Овде људе, обичне грађане веома иритира тзв. дупли стандард или двоструки приступ свакодневици: један део становништва мора да иде на посао, у образовне установе на пример, док други део, књижари у њиховим књижарама, не смеју да се огласе. Ако омладина већ похађа наставу и физички у школи, а и виртуелно, зар није најнормалније да сви могу да купе књиге и уџбенике у књижари? Или да проширим метафору: Зашто да једни једу колаче, а други да немају ни пекару отворену да купе хлеб? Или, ако смо већ сви гладни и насилно постимо, ружно је да неко каже: „Ови гладују јер су добоко религиозни и посте, а представљају нам се као левичари и тамо неки марксисти.” Ево сад сам вам лепо представила перверзни наратив наше француске свакодневице!

Нико не разуме, додаје Нина Живанчевић, како је дошло до одређених владиних одлука о затварању мале трговине, али сви се слажу да ће последице по економију земље бити катастрофалне. Међутим, према њеним речима, охрабрујуће је то што се коначно види прави став и улога одређених културних институција.

– Музеји попут Бобура и фондације „Луј Витон” ставили су своје колекције на виртуелни и дигитални увид публици, Театар де ла Вил нам је омогућио да гледамо неке од представа с њиховог редовног репертоара потпуно бесплатно, и то је добро. Племенит покушај да нам се путем уметничких догађаја у живот унесу боје, ваздух и безбрижност, у епохи која је за све загушљива. Међутим, овде сада многи људи нису у стању да под оваквим психолошким стресом под којим живимо прате поменуте културне догађаје. Позориште није само гледање одређеног драмског комада и тешко може да га замени гледање представе на екрану. Позориште је активно учешће публике, коментар и партиципација, посебна одећа и припрема за тај догађај, размена покрета и погледа публике у театру и тако даље – подсећа Нина Живанчевић.

Осим што се све време осећа као у логору, како још доживљава све ово: затварање, лоше вести, недовољну информисаност, неизвесност, разноразне теорије завере...

– Хајде да зажмуримо и да замислимо како један песник, хуманиста као што себи ласкам да јесам, може да се осети у овој незавидној ситуацији. Често ми се чини да се осећам лоше не зато што сам недовољно, већ превише информисана, а то делимично захваљујући мом сину, доктору биологије при важној државној институцији који ме свакодневно обавештава о „развоју ситуације”. Ако сам добро схватила, све оно што се око нас догађа је као нека снежна лопта која се откотрљала низ падину. Више није ни важно ко је, зашто и како бацио ту лопту – свима нам је само стало до тога да се она заустави. Ту ће нам стрпљење заиста помоћи и вера у историју, да, баш у њу, на коју смо, после епохе Хегела, некако намерно заборавили. Како су се велике епидемије стишавале у прошлости? Можда не и куповином неке прескупе, а мало ефикасне вакцине, већ природно, постепеним стицањем глобалног имунитета становништва, што може да потраје и дужи низ година, али болест ће престати, сигурна сам. Ево и мене овде, а сви моји прапрадедови и чукунбабе су помрли од туберкулозе и слично – закључује Нина Живанчевић.

Коментари0
86ede
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља