Четвртак, 02.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Кад потреба за спавањем постане озбиљан проблем

За нарколепсију, болест прекомерног спавања, код нас нема лека, док за катаплексију, одузимање мишића усред налета емоција, постоји медикамент који није регистрован, али помаже пацијентима
(Фото Pexels/Cottonbro)

Сећам се 2014. године, последње године мојих студија. Иако се ближио крај, изгледао је све даље. Превише спавања у току дана, све је некако било успорено, без обзира на количину обавеза коју ова година носи. Мислила сам да ме можда заправо те обавезе чине уморном и да зато много сати проведем у спавању у току дана. Стигао је и април и са њим „Учитељијада”, што је нешто чему сам се увек радовала, јер сам знала да ће бити и превише забаве и смеха поред свега другог што она носи.

Смех доноси много тога лепог, али од тог априла баш и не. Сваки пут кад бих се насмејала, осетила бих слабост у мишићима, као да ћу да паднем. Помислила сам да је реч о несигурности у ногама и да ми је можда то од умора, ипак, јер смо играли фудбал.

Ана Нинић, пацијенткиња с дијагнозом нарколепсије и катаплексије (Фото: лична архива)

Неколико дана након доласка кући са „Учитељијаде” док сам шетала са братом засмејала сам се и осетила исти осећај слабости у мишићима и пала. Тог момента сам схватила да нешто није у реду. Заказали смо преглед код првог, другог, трећег лекара, нико ништа није знао. Неколико пута након тога падала сам у кући и на улици и сваки пут током смеха. Запитала сам се о чему је реч, јер мора да постоји разлог за то. Заказали смо преглед код другог неуролога. Тада су већ почеле да ми се дешавају такозване парализе сна (мозак се пробуди из сна, а тело и даље спава). Тога сам се највише плашила. Испричала сам доктору шта ми се дешава, схватио је да је то неки од поремећаја спавања и дао ми упут да идем у Београд на преглед код др Славка Јанковића, тренутно јединог лекара у Србији за којег ја знам да се бави болестима поремећаја спавања.

Наравно, након одређених испитивања и мог лежања у болници он је открио да је то нарколепсија са катаплексијом, ретка болест о којој се јако мало прича код нас. За нарколепсију (болест прекомерног спавања) код нас нема лека, док за катаплексију (одузимање мишића усред налета емоција) постоји лек који није регистрован за ту врсту болести, али помаже пацијентима.

Факултет сам напустила јер више нисам могла да се концентришем на учење и останем будна. Многе ствари су ми се у животу промениле, забрањено ми је да полажем вожњу у 21. веку када сваки конкурс за посао подразумева да имате положени возачки испит и дозволу за вожњу за Б категорију, забрањено ми је да радим на висини, за машинама, као и да радим у трећој смени и вечерњим сатима. Без лека, без факултета, без посла, све је деловало као рупа без дна…

Али, није све тако сиво – позитиван став и жеља за смехом који сада могу да приуштим јер пијем лек за катаплексију јесте оно што нас води до остварења свих циљева. Започињање сопственог посла у коме нема треће смене, нема машина, није ми потребан ни факултет ни Б категорија, могу да организујем своје радно време у складу с потребом за дневним спавањем. Циљ је остварен. На крају сваког тунела сија светло, само на нама је да одлучимо да ли ћемо да корачамо ка њему или останемо заувек заробљени у том мраку.

Када је реч о катаплексији, ту се проблем лакше решава јер проблем настаје због недостатка једног хормона, па лекари сматрају да би требало узимати одређене антидепресиве како би се надокнадио тај хормон. Али, за нарколепсију је другачија ситуација. Држава треба за обрати пажњу на пацијенте са нарколепсијом и да одобри лекове за ову групу људи како би могли да функционишу нормално. Ја сам блажи случај, али сам упознала пацијенткињу којој се спава по цео дан. То је страшно. Жена која је радила као поштарка и разносила пошту морала је да промени професију. Није знала шта јој се дешава јер је стално падала са бицикла. Када је сазнала за дијагнозу, више није могла да ради на терену.

Човек мора прилично да се активира да би остао будан. Ако не одспава један дан како треба, стање се погоршава. Незванични подаци показују око 3.000 оболелих од нарколепсије. То је велики број. Доста људи није ни свесно да има овај проблем, неки мисле да је нормално што им се спава по цео дан. Како људима објаснити да неко има нарколепсију? То је осећај као да човек није спавао 72 сата.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Ива
Svaka čast na iskrenosti. Mnogi kriju svoje bolesti. Ja imam epi i imam isti problem, fakultet,posao,kola...Sve najbolje
deo demosa
Sjajan članak. Hvala.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.