Недеља, 26.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Човек у доба опште самопромоције

Он пише графитном оловком. Нема мејл. Нема телефон с „вајбером”. Остаће упамћен по изванредном књижевном делу, савршеној и недосадној реченици и по људским врлинама, чуло се на петој трибини „Хандке у Србији”
Петер Хандке (Фото: EPA-EFE/Anders Wiklund)

Србија између Хандкеа и Мартенса – такву је тему иницирао писац Вуле Журић на петој трибини из серијала „Хандке у Србији”, који Удружење књижевних преводилаца Србије реализује под покровитељством Министарства за културу и информисање у републичкој влади. Поред Журића, о Петеру Хандкеу су овом приликом говорили новинар Драгана Игњић и песник Ранко Ђиновић.

– Ми се у читању самих себе крећемо између онога како о Андрићу пише новинар Михаел Мартенс, а његово дело није свеобухватна Андрићева биографија, већ једно свеобухватно ружење народа, и онога што можемо прочитати у недавно објављеној књизи сабраних Хандкеових есеја о Југославији. Та књига је за мене пре свега потресна, јер она нас суочава с нашим властитим искуствима, а та искуства обично су и даље отворене ране. И кад се Хандкеова запажања и његово осећање света додирну с тим ранама које су и даље отворене, ви се осећате лепо, јер свака врхунска уметност изазива задовољство, али у исти мах, и горчина и туга у вама постају још интензивније – рекао је Журић, додајући да је „Хандке на себе преузео велику обавезу, да буде огледало целе једне културе, целог једног духа, и он тај терет одлично подноси”.

Драгана Игњић је имала прилике да се сретне с Хандкеом. У пролеће 2019. направили су кратак интервју у престоничком хотелу „Москва”.

– Пре него што ће почети разговор, у оној гужви док се телевизијска екипа припрема, посматрала сам га: кретао се полако, гледао где ће да седне, а све време је певушио „Иде Миле лајковачком пругом”. Рекао ми је, поред осталог: „Ја, у ствари, желим само да ме сви оставе на миру, да пишем и да зарадим још мало новца.” Не можете судити о неком човеку на основу двадесетак минута проведених у разговору с њим, али та Хандкеова спонтаност, опуштеност, једноставност, а истовремено и промишљеност, јер он води рачуна о свакој речи коју ће изговорити, оставили су снажан утисак на мене – чули смо од Драгане Игњић.

Песник Ранко Ђиновић, дугогодишњи пријатељ Петера Хандкеа, причао је о босоногом нобеловцу:

– Одвео сам га у село Ретимље, у Ораховачкој жупи, где су извршени страшни злочини над Србима. Све време је ћутао. Родбина убијених Срба застала је пред згариштима својих кућа. Плакали су људи. Онда смо отишли на српско православно гробље које је било преорано. Нису људи знали где се тачно налазе гробови њихових драгих, и онако су падали по трави, насумице. У једном тренутку сам му видео сузу испод наочара. Узео је свећу, пољубио је, сагнуо се међу женама у црнини, запалио свећу. Отишли смо потом у манастир Зочиште, који је био миниран, и ту је Петер изговорио круцијалну, крстоносну реч. Кад га је један новинар упитао шта мисли о свему што је видео на Косову и Метохији, одговорио је: „Ово је универзум бола. Ја, као треће лице, не могу да учествујем у томе. Морам да ћутим.”

– Из Велике Хоче, из куће у којој је спавао, искрао се и отишао у суседно село Зочиште, потпуно албанско, и тамо је шетао. Бос. Видела га једна жена па побегла, уплашила се: човек непознат, бос, ноћу хода кроз село – причао нам је Ђиновић.

Са сесије одржане у Удружењу књижевних преводилаца Србије (Фото: Душко Петошевић)

По речима Вулета Журића, „само тај један корак који је Хандке начинио, искорачивши бос у анонимност, изазвао је невероватну узбуну у свету против којег се Хандке буни језиком и тишином, а ни једно ни друго том свету не пасује”.

– Он себе самопоништава, одриче се свега тога што носи са собом и наступа само као човек у ово доба опште самопромоције – нагласио је Журић. – Читава Хандкеова књижевна каријера саздана је на отпору. Видите како се први његов комад зове „Псовање публике”. Како се развијају ствари, још мало па ће публика бити довољна сама себи. За уметника ту, са свом том политичком коректношћу, више неће бити места.

Говорећи о поларизацији српске јавности која је доживела ерупцију кад је Хандке добио Нобелову награду за књижевност, Драгана Игњић констатује да су „одлуку Нобеловог комитета углавном осуђивали људи који Хандкеа читали нису” и истиче да је Хандке и својим делом, али и својим поступцима, својом спремношћу да помогне и непознатима, показао да је „човек са великим Ч”.

– Петер је прозорљив. Брзо чита људе, и немогуће је преварити га – надовезао се Ђиновић. – Он је најбољи слушач ког сам видео. Воли да се шали, воли да се среће с људима ван јавности, ван медија. С медијима воли да сарађује, културан је, комуникативан, али највише воли самоћу, тишину. А све време га је болела неправда према њему, према његовој породици. Не заборавимо да је он довео своју шеснаестогодишњу кћерку у Велику Хочу, у тај гето, да мештанима уручи новчану помоћ. Тих 50.000 евра дао је из свог џепа, био је то његов лични новац. Петер, иначе, нема мејл. Нема телефон са „вајбером”. Пише графитном оловком. Упамћен ће остати по изванредном књижевном делу, савршеној и недосадној реченици и по људским врлинама. Срео сам у животу много људи и, верујте, ово није политика: бољи је човек и Србин од половине Срба.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sreten Bozic -Wongar
Pre nekoliko decenija kada se o Srbiji govorilo sve najgore pocitah knjigu u izdanju Americkog izdavaca o putovanju kroz Srbiju. Pisac je bio Peter Hendke.Kao zahbvalnost poslao sam mu iz Australije razglednicu o mojim dingosima.Tako je pocela nasa prepiska sada u bibliotrci Nacionalne Biblioteke Australije.
nikola andric
U slovenskim zemljama je francuski pokret ''prosvetiteljstva'' pogresno shavacen kao ''nacitanost''. Otuda toliko vrednovanje ''knjizevnika'' koji pretendiraju da objasne ljude u stvarnost. Rezultat je da svako sa srednjom skolom ''poznaje'' knjizevnike ali ne poznaje naucnike. Ista mitologija se odnosi i na takozavani ''knjizevni jezik''. Uprkos cinjenici da je nasa ''narodna knjizevnost'' stvarana od nepismenih , nepoznatih autora. Za tu ''struku'' nije potrebno specificno obrazovanje.
Hvala gopodjo Mišić
slatko se nasmejah (apsolutno ste u pravu) - najbolji komentar ovog meseca
Radmila Mišić
Jeste li vi sigurni da ste postavili komentar ispod pravog članka? Ne vidim nikakvu vezu između ove tribine, francuskih prosvetitelja, narodnog jezika i poznavanja naučnika.Koliko poznajemo naučnika Teslu vidi se po tome što svake godine bar dva tinejdžera poginu ili se ozbilljno povrede penjući se na vagon ispod 10kV voda. A koje naučnike predlažete da nam objasne tragedije na Kosmetu? One sa Sorošovog univerziteta u Beču, ili ovdašnje dame u crnom?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.