Заштита београдског изворишта нерешив проблем

Поводом чланка „Макишко поље не треба претварати у земљиште за градњу зграда, метроа”, од 15.12, додао бих неколико чињеница. Првобитна ужа зона заштите београдског изворишта на Макишком пољу протезала се од граница алувијалне равни реке Саве до обода Макишког поља. Познато је да у тој зони постоји, вероватно највећа на Балкану, и железничка ранжирна станица, извор највећих и најгорих загађења. У чланку је поменуто изливање ксилола из вагона цистерни који је кренуо подземним током према бунарима изворишта. Али, срећом, није стигао. Вишегодишња праћења ефеката тог инцидента (Рударско-геолошки факултет, Београд) показала су да се ксилол током времена на том путу постепено разградио, практично нестао.

Иначе, пречишћавајућа моћ подземља просто је невероватна. Колико знам, јавности није познат ниједан случај продора загађења у бунаре београдског изворишта. Да би се то разумело, треба знати да су вишедеценијска изучавања Института за водопривреду „Јарослав Черни” утврдила да, генерално, у бунаре изворишта долази око 80 одсто воде од реке Саве, а око 20 одсто из залеђа. Квалитет воде у бунарима је добар захваљујући и постојању слабије пропусног међуслоја (прашинасто-глиновитог) у широј зони бунара, нарочито испод реке, који се налази изнад дренова бунара и представља природну брану загађеној речној води, знатно успоравајући и омогућавајући разградњу загађујућих материја.

Проблем заштитних зона београдског изворишта се, као практично нерешив, провлачи деценијама. С једне стране су строга законска ограничења, а са друге очигледно кршење прописа. Најбољи пример за то представљају Ада Циганлија, са 20 бунара, и цео Нови Београд, где од ушћа Саве до остружничког моста постоји 31 бунар. Покушај да се помири оно што се помирити не може, учинио је „Јарослав Черни” својим предлогом и образложењем зона заштите. Остаје да се види шта је и колико учињено на основу предлога из тог елабората, пре свега са аспекта квалитетног праћења квалитета подземних вода.

Деведесет девет рени бунара (са хоризонталним дреновима) представља врло вредну имовину града Београда (комплетна изградња рени бунара кошта око милион евра). У „најбољим данима”, средином осамдесетих година прошлог века, из бунара је црпено у секунди преко 5,5 кубних метара сирове воде. Данашња 3 м³/с резултат су сплета више околности које превазилазе само стручни аспект. Као и све друго, тако и опрему и уређаје морамо стално одржавати како бисмо одржавали њихову функционалност. Нажалост, код београдског изворишта подземних вода присутне су акције „у таласима”.

Треба напоменути да би искључивањем бунара, тј. изворишта, дошло до генералног подизања нивоа подземних вода у приобаљу на ширем подручју како на Макишком пољу, тако и Новом Београду, са прилично сагледивим неповољним последицама.

Београд има и додатне потенцијалне могућности коришћења подземних вода, о чему у надлежним институцијама постоји обимна стручна документација.

Проф. др Миленко Пушић,
редовни члан Академије инжењерских наука Србије