Субота, 25.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Данас ми је и родно место иностранство

Овај околни крш, голе планине и виногради у подножју, то је моја земља, „стопут крвљу плаћена”. Земља битака на Неретви и Сутјесци, где се пева Билећанка. Земља Алексе Шантића, Светозара Ћоровића, Османа Ђикића и Хамзе Хуме, земља бехара, шипака, смокава и кошћела, земља сирових и поштених горштака. Где год да по свету одем, остајем њена и нигде се не уклапам. Раније сам покушавала али ми никад није успело.
Лет у Неретву са Старог моста у Мостару (Фото ЕПА ЕФЕ - Фехим Демир)

Прелазим међународну границу док полако пада мрак, само пет минута након што је истекао зелени картон са осигурањем за изнајмљено возило са загребачким таблицама. Улазим у Европску Унију. Граничар рутински прегледа наше француске пасоше и гепек и са осмехом рече: „Уживајте”.

У својој сопственој земљи прелазим границу и вадим страни пасош, а душа ме боли. 

Док смо се возили кроз западну Херцеговину, у мислима ми се вратише стихови Забрањеног Пушења „Слетио сам на аеродром у Читлуку...” Баш као што су и предвидели, регион се толико развио да му само још фали и аеродром. Поред нас су као облаци промицале прелепе виле и баште, хотели и скупа возила.

Све до овог лета није могло да се прође од туриста, али је пандемија короне испразнила хотеле, спустила цене и блокирала наше емигранте да не могу да посете своје старе родитеље. 

Овај околни крш, голе планине и виногради у подножју, то је моја земља, што се каже „стопут крвљу плаћена”. Земља битака на Неретви и Сутјесци, где се пева Билећанка. Земља Алексе Шантића, Светозара Ћоровића, Османа Ђикића и Хамзе Хуме, земља бехара, шипака, смокава и кошћела, земља сирових и поштених горштака. Где год да по свету одем, остајем њена и нигде се не уклапам. Раније сам покушавала али ми никад није успело.

Врело Буне код Мостара (фото Н. Тркља)

„На почетку моје каријере, кад сам била судија у Мостару, доведоше ми у лисицама једну учитељицу из Бутмира код Сарајева. Сећам се да је била висока и имала је мале груди и била је љубавница неког фратра који се презивао Влашић. Заменик тужиоца Брацо Кнежевић је написао тужбени захтев да се она осуди за лажно представљање као Госпа Марија. Ја сам јој објаснила да је то кажњиво, а она је почела да се извињава и обећава да се то више неће поновити. Изрекла сам јој благу условну казну од неколико месеци и упозорила је да, ако почини ново кривично дело, отићи у затвор,” испричала ми је мама овај случај о коме је некада писало и Ослобођење.

У Мостару је целокупна судска архива осим грунтовнице изгорела у рату, а Брацо Кнежевић је већ покојни, тако да ово више не може да се докаже. Иако ни Света столица није признала аутентичност Госпиног приказивања у Међугорју, милиони људи долазе да посете Херцеговину и тако богате нашу економију. Не знам, можда је тако боље за наш народ јер тако лакше и боље живи. 

„Пола Дорала је посетило Међугорје,” рече ми сестра, која живи у том мирном предграђу Мајамија насељеном венецуеланским имигрантима. Звучи невероватно да се за Госпу из Међугорја чуло чак и у латинској Америци. 

„И ја сам био у Међугорју, али нажалост нисам посетио Мостар. Ишли смо само на ходочашће, директним аутобусом из Кракова,” рече ми колега из Пољске. Нисам имала срца да му испричам истину о Међугорју.

"Брдо указања" у Међугорју (Фото Никола Тркља)

Променила се моја земља, толико да је више не препознајем. Постала ми је некако страна и туђа. Масовни туризам је претворио центар мог родног Мостара у базар кинеских и турских дрангулија, а многе старе куће су се претвориле у хостеле, што је модерни назив за караван сарај.

Више се не може ни прошетати улицама а да се не окрзну пролазници. Корејски туристи куцају на наша врата и моја мама им мимиком објашњава да су изнајмили преноћиште код комшије преко пута. Чак је и мајушни Цим постао као Рим, са лепим и великим кућама које су изграђене практично преко ноћи. 

Одведох вереника до Бишчевића ћошка да види како су некада изгледале куће старих мостарских породица са пространим цветним авлијама и чесмама, али је нажалост била затворена за посете. Власник је, рекоше нам, управо умро од короне. Онда га одведох код Роте на ћевапчиће и показах му две баналне, уске куће на почетку улице Дрљевића, изграђене на месту где је рођена моја нана, мамина мама.

Ту се некада налазила једна стара кућа скоро идентична као она код Бишчевића, али су је наследници порушили и направили две мање куће, а онда је једну од њих продала наша снаха. Бишчевића кућа је сачувана и постала је споменик културе, горко приметих, а ову нашу моја родбина није умела да сачува. 

Рушевени у Мостару после рата (Фото ЕПА ЕФЕ - А.Б.)

У Циму смо посетили извор светог Анте где су се некада могле наћи лековите пијавице, а у чијој близини су се налазили наши воћњаци којима је Хамза Хумо посветио свој роман Грозданин кикот.

Сазнали смо од комшија да је неко од наше родбине недавно продао то земљиште директору мостарског завода за запошљавање и члану владајуће партије, а да му ми нисмо дали било какву пуномоћ. Мама је још увек укњижена у грунтовници као сувласник, али то изгледа није препрека да се без њеног знања склопи купопродајни уговор.

Помислих, биће то добра прилика да проверимо да ли је Босна правна држава и способна да самостално реши овакве спорове, а да не морамо да мешамо судство Европске Уније. 

- Фин ти је овај момак. Хајд’ немој га више доводит’ овамо, молим те,” рече ми једна продавачица на Мусали.

- Зашто, шта се десило?”

- Каже да му се овдје јако свиђа, па не бих да се разочара ако дође поново,” резигнирано је додала, јер је ваљда и њој мука од јавашлука државне администрације. 

Дечак на муслиманског гробљу у Мостару 1996. (Фото ЕПА ЕФЕ - Антонио Бат)

Одавно сам отишла да живим у иностранство, у страху да не добијем синове које би ми однео неки будући рат. Нисам се никада нигде уклопила, осим можда економски, а у међувремену се моја земља мењала, рушила старо и градила ново, мењјала називе улица, терала дипломце у иностранство и привлачила у градове сеоско и приградско становништво.

Мењао се чак и говор. На пример, више не постоји српскохрватски језик него неколико новокомпонованих језика чији не познајем правопис. Више нисам у стању да у својој земљи напишем ваљан захтев некој администрацији а да ми не затреба помоћ, јер нисам знала да се правоснажно решење сада каже правомоћно. 

- Твој син је већ стасао, мора да је почео да тражи девојке,” рече мама једној даљој рођаки коју смо срели на улици.

- На жалост, нема од тога ништа. Има лепих девојака, али се разочараш чим проговоре,” одговори она.

Текија на Врелу Буне (Фото Н. Тркља)

Прелазећи преко новог Бунурског моста, купила сам од убогог уличног продавца књигу Др Саше Божовић „Теби моја Долорес” за само пет марака. Марака. Е, моја Саша, за кога сте се толико жртвовали!

Ноћима сте преносили рањенике по шумама и јели корење да преживите и одбраните земљу од окупатора, да би нам се данас валута звала марка. Ако су ови нови државотворци хтели муслиманску валуту, што нису оставили динар, који је арапски назив за златни новац? Пљуни на своје и прихвати туђе, данас је тако боље. 

- Зашто си напустила своју земљу кад је оволико лепа?” - упита ме вереник, након што смо са аеродрома у Дубровнику свратили у Купаре пре него што смо наставили за Мостар. У Купарима су од некадашњег луксузног војног одмаралишта где сам летовала као девојчица остале само рушевине, па ипак се и даље видела само лепота.

- Шта осећаш кад гледаш ове празне и уништене хотеле?” - упита ме он. 

- Осећам тугу што је један читав свет једноставно нестао. Ево, на овим балконима хотела Горичана сам се сликала са мамом и сестром, кад смо биле мале. У холу сам опсовала генерала Шарца кад ми је било три године, зато што ми је узео покривач за бебе са којим сам плесала. А у овом плићаку нас је тата научио да пливамо, придржавао би нас за стомак док машемо рукама и ногама, а онда би лагано измакао руку да запливамо саме.”

- Зашто ово није нико обновио после толико година?” 

- Није још спроведена приватизација, ко ће знати зашто. Можда нису решена питања власништва након што је престала да постоји заједничка војска.”

Недостаје ми време кад смо сви били заједно, кад се није гледало ко је ко ни ко колико има, када смо били поштовани и угледни у свету. Недостаје ми време кад сам имала само један пасош, а не српски и босански, као да су ми отац и мајка из различитих земаља. Недостају ми застава и химна коју смо имали.

Одбијам да прихватим да ми је тетка Ала још као малолетница за џабе рањена на Хргуду у борбама током Другог светског рата. Данас ми је цели свет иностранство, па чак и моје родно место, јер моја земља више не постоји, нигде више осим у мом срцу. 

Деца на улици у Мостару у присуству Сфора (Фото ЕПА ЕФЕ - Ф.Д.)

Мом веренику је још горе. Отац и мајка емигранти из Туниса а он рођени Парижанин, па чак не говоре ни исти матерњи језик. У Тунису га сматрају за Француза а у Француског га гледају као на дошљака који није свој на своме. Ни он није нигде приспео, па се можда зато тако добро разумемо.

Отуђени и изгубљени у модерном друштву, несхваћени па чак и самима себи, као одрезана стабла у непознатој шуми у којој смо заборавили да побацамо облутке да би пронашли пут за Назад. Али ни то Назад више не постоји, за оне који више немају своју домовину.

На аеродрому у Дубровнику смо упознали једног Француза и његовог пса, који су пешке за три месеца дошли до Хрватске. Рече нам да воли да путује и да не поседује ништа, осим основних ствари које са собом носи. Каже да не подноси границе и да се не осећа као Француз него као становник планете Земље, те да су му сви људи браћа, мада га често разочарају кад понуде воду за пиће његовом псу а њега изоставе. Пронађох се у његовим речима. Да ли би и мени било лакше када бих себе сматрала становником Земље, као из оне песме Арсена Дедића „Да су ме украли Цигани”, па да набавим шатор за своју звездану кућу и живим поред неког аутопута? Како да ублажим тугу што више немам своју земљу? 

Свако друштво се мења и то је сасвим нормална појава, али онима који су остали, све ове друштвене промене су се дешавале полако и омогућавале им да се адаптирају. Ми емигранти смо сачували у сећању своју земљу онакву каква је некад била, па се при свакој посети одједном зачудимо што је нешто нестало.

Док су у иностранству, обичним имигрантима остаре родитељи или умре понеки комшија, а нама Балканцима се поред тога промени име државе, боја пасоша и назив улице. И сваки пут нас помете јак ветар, на препад, онако неспремне. Тако постајемо заувек странци, и у својој земљи и у иностранству, па чак и у огледалу, као у оном Кафкином роману. 

Одлазак у иностранство је заиста пут без повратка, помислих, док касним на посао и певушим у лифту рефрен песме „Недеља” Џеја Рамадановског, песме нас емиграната која нас убија. 

 

Наташа Јевтовић

 

 

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 

Коментари48
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Doktor
Odličan tekst, pogodjena suština. Komentari potvrdjuju da treba otići, sačuvati dostojanstvo svoje nekadašnje domovine i lično. A onda se sećati, iz nekog prijatnog stana u "tudjini".
Aleksandar Rusija
Odlican tekst ko god da ste... Mogla bi politika da objavi neki pricu uspesnih ljudi koji su se uklopili i imaju ozbiljne porodice u emigraciji... A to ovako ispada da se bavite propagandom...
baki
Naslov knjige "Bilo je casno zivjeti s Titom" vremenom dobija na znacaju, a vreme zivota u NASOJ zemlji dobija na vrednosti. Tekst je savrsen. Ali citajuci komentare, shvata se i razlog raspada i unistavanja NASE zemlje. Svom sinu sam jednom prilikom pokusao da objasnim zasto sam otisao iz NASE NOVE zemlje. Zivot je isuvise kratak za gubljenje vremena na borbe za granice na drini ili uni. Meni te granice ne trebaju. Kad se shvati sustina granice i pitanja ko je sa koje strane - vreme je isteklo.
Zlatan
@@@Avenija [email protected]@ Pamtim Mostar i po uzasnom granatiranju sa Fortice i snajperima od kojih mnogi izgubise zivote!... @@ Zamisli danas da odredjena grupa ljudi izvrsi napad na Americku ili Francusku vojsku? Sta bi se desilo. Oni bi to nemo posmatrali? Koga je JNA napadala ako niste imali oruzje? Sve ste vi svi znali nego se sada pravite blesavi. Vezali ste zastavice 1992 a onda pukla tikva i borba do besvesti. Srbi su "srusili "Stari Most? Srbe ste proterali i pobili iz Mostara , Konjica
Daleko
Pamtim Mostar kao rodjena mostarska po odvodjenu Srba po pricamo mojih najdrazih iz kuca u vagone pa pravac Jasenovac. Pamtim Mostar is 1992 gdje su nas bukvalno istrjebili a ono sto je ostalo zavrsilo u Dretelju! Za cim zaliti?
vuke
Avenija mostar, pamtim vise desetina clanova moje familije [Glavan, Kralj. . .] stradalih 1941 u istocnoj hercegovini, samo zto sto su Srbi. Egzekutori, komsije, kumovi, poznanici i "prijatelji". Kada bi hteli da se setite tih proletnjih dogadjaja, ne bi pitali zasto su pobegli. Verovatno ne od lepote.
Avenija mostar
Ne volim ulaziti u diskusije sa kometarima poput vaseg ali ovaj put moram.Da li se sjecate Mostara '92? rezervista, barikada, eksplozije cisterne u Sjevernom logoru a sljedeceg jutra 80% vojnih stanova ,naseljenih vojnim licima,napustenih preko noci od strane Srba i veliki dio komsija takode Srba.Zasto su napustili Mostar?Sta su oni znali a mi ostali nismo?Pamtim Mostar i po uzasnom granatiranju sa Fortice i snajperima od kojih mnogi izgubise zivote! Sreca za vas kad se takvog Mostara ne sjecate

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.