Све је почело тачно пре двадесет година. Пао је дубок снег на Косову и Метохији. Испод накривљене „печурке” пропалог Градског саобраћајног предузећа Приштина пртину је направио шведски оклопни гусеничар паркиран у центру српског села Чаглавица. Људски трагови водили су у Дом културе, у три просторије и велику хладну неосветљену салу одакле се 17. децембра 2000. први пут чуло: „Слушате КиМ радио!”
С првог састанка редакције памте се само очи у полумраку: Маријана, Тања, Синиша, Влада, Ивица, Нектарије... Нема струје, агрегат „држи” предајник, миксету и неколико рачунара.
„Имали смо успоне и падове. Међутим, када се сагледа цео контекст протеклог периода, наш медиј се све време развијао. Потекао из ове редакције или је ’пио са овог извора’, на неки начин и данас нешто значи у независном новинарству на Косову”, сматра директор Исак Воргучић.
Одговарајући на херметичну гето изолацију, Срби су отворили десетине импровизованих сеоских радио-станица које су се, већином, могле чути неколико километара у пречнику. Заједно су савршена изолованост и вести светског значаја које нестају, готово без одјека. На сцени је „нова реалност”: страх и живот изван градова, убиства, отмице, а између села стални и понижавајући претреси, пунктови, жица, гласине и лажи, војске и оружје. Интернет је у лименом контејнеру у школи „Краљ Милутин”, нема телефона, а најсигурнији сигнал је на гомили камења иза олтара манастира Грачаница. На њој је најчешће отац Сава Јањић. Српска православна црква тражи различита решења да се чује глас с овог простора – један од тих гласова је и КиМ радио.
Унутар редакције се грчевито и брзо учи, ломе се страхови, крећу расправе, касне плате, стижу прва редакцијска венчања и љубави, одраста се професионално у терористичким нападима, у вестима које коначно излазе из гета.
„Могу ли да одем до куће, да спакујем документа и фотографије, па се одмах враћам”, питала је Маријана уочи неког најављеног хаоса. Јованка, прави радијски глас, добила је визу за Норвешку и отуда јавила како се – са својом децом дуго и без циља – коначно вози аутобусом градског саобраћаја. Будимир је хрватског политичара Владимира Шекса у програму најавио као „председник Сабора Владимир Секс”. Спасоје је препадао, измишљао и правио шале, а Ивана је волео микрофон... Маја, Тањица, Тијана, Ћирко чудесног гласа у вечитој свађи с тереном, Бојан је имао страх од свог талента, Зорица је од стреса одустајала много пута, а остаће заувек у професији, Виолета је митрополита Амфилохија у Девичу питала: „Откуд ви овде?!” Читавог живота ће памтити његов једносатни одговор, на мразу девичке храмовне славе! Као испомоћ у читању Дневника, Живојин је два пута рекао: „Триста рудара погинуло је на југу Србије”, уместо „на југу Русије”, и то на самом почетку емисије. Милица је сада лице телевизије са националном фреквенцијом.
„Ово је у неку руку и мој рођендан јер сам овде провео око седам година, био сам део ове медијске куће и имао сам ту срећу да сам овде имао од кога шта важно и битно да научим и можда сам и највише научио о новинарској професији управо овде и КиМ радио ће заправо остати увек део мог професионалног живота”, изјавио је јуче на свечаности Будимир Ничић, потпредседник Удружења новинара Србије и председник УНС-а на Косову. Он је испред Удружења новинара Србије уручио плакету поводом јубилеја.
Попадија Вања Крстић одржала је на радију уживо први концерт харфе. Неколико месеци касније њен супруг Саша добио је парохију у Гораждевцу. Превезени су радијском „ладом нивом”, на коју је натоварена огромна харфа. Иза њих је, у пратњи, био шведски оклопњак и војник на куполи за митраљезом.
Ватра погрома 17. марта 2004. додирнула је сваког појединачно, а новинари Јапанске националне телевизије снимили су страдале слушаоце како прате вести КиМ радија и како му верују.
Чика Новица из обезбеђења је у свим вестима чекао само једно – повратак свог сина Зорана. Отели су га 1999. из њихове домаћинске куће у Словињу и још се није вратио.
„Извините, је ли ово КиМ радио? Ја сам из Приштине, не могу да идем у цркву. Празницима и недељом супруга и ја устанемо, укључимо радио, слушамо ваш верски програм и молимо се Богу. Могу ли да оставим прилог за радио?” Тај дар је најважнија и трајна имовина радија.
На крају све се претворило у велики мозаик професионалаца, у путовање дуго двадесет година, у њему се на слободи и у страху рађала истина и професија. Ако вас некад на улици нешто питају неки млади људи – Милена, Марија, Александра, Живорад, Перица… – немојте их одбити, они ће говорити о вама, њих у редакцији чека вечито намрштени уредник Горан.
„Никако не треба заборавити чињеницу да је велики број наших колега, који се и дан-данас успешно баве овим послом у различитим редакцијама или институцијама, написао своје прве текстове и уснимио своје прве прилоге баш овде, у КиМ радију, односно РТВ КиМ. Ту бих додао и одбрану права на језик, те одбрану права на слободно мишљење”, сматра уредник РТВ КиМ Горан Аврамовић.
Јуче није било снега, али су трагови свих ових двадесет година остали у КиМ радију. У његовој архиви, публици, новинарима, имену и вредностима препознаје се какав су траг оставиле власти, какви су трагови професионалца, докле су и чијим траговима кренули и стигли Срби, странци и Албанци.
