Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: КАТАРИНА ЖУТИЋ, глумица

Корак ка ренесанси каријере

Дуго сам добијала улоге младих жена са маргина друштва, а сада моје године допуштају да људи почну да ме перципирају као зрелу госпођу
Катарина Жутић (Фото: Страхиња Аћимовић)

Филм „Име народа” био је први корак ка ренесанси моје каријере, затим је дошла Ружа у „Татама”. Сада имам нови задатак, који ћу покушати да оправдам у серији „Швиндлери”. Овако глумица Катарина Жутић, у разговору за „Политику” коментарише ову годину која јој је била радна и успешна упркос новонасталим околностима и борби са невидљивим непријатељем.

Катарина Жутић своју каријеру гради студиозно. Иза себе има цео спектар брижљиво одабраних сценских хероина: Барбара Смит, Лусила Журден, Хелен, Пег, Лиза, Жози, Светлана, Вера, Анка Ђурвић, Лејла, Нина, Ерна. Осим као глумица успешно се потврдила и као редитељ.

После Милице Милетић Томић у филму Дарка Бајића „Име народа”, односно Руже у серији „Тате”, ових дана истрајавате на, како рекосте, серији „Швиндлери”. Који је у овом случају ваш глумачки задатак? Како стижете да укрстите све обавезе?

У серији „Швиндлери” играм елегантну, шик и помало ексцентричну даму, богату монденку на заласку младости и каријере. Текст је писао изузетно талентовани, млади Адам Ранђеловић, врло је инспиративан, носи са собом атмосферу, време између два светска рата, тај вокабулар, начин комуникације, заиста је диван полигон за игру. Такође, изузетно ме радује сарадња са редитељком Слободанком Радун, која се школовала и радила у Прагу, заиста је уживање урадити конкретне индикације које она сугерише. Поред тога сарађујем са дивним колегама, младим Славеном Дошлом, са којим први пут играм и на крају, али нимало мање важним, Дејаном Луткићем, са којим сам имала прилике да играм више пута, са том разликом што сада играмо партнере.

Какву вам је запитаност донео рад на серији „Тате”? Многи констатују да у овој серији подсећате на мајку Светлану Бојковић. Случајно или не?

Ружу сам радила са уживањем. Сем тога, покушала сам да научим више и усавршим се у глуми пред камерама. Питање које постављам себи је увек исто, са малим варијацијама, а то је: колико још имам простора да будем боља? Одговор који дајем себи је углавном: доста. То је, претпостављам, део моје амбиције. За маму, хвала на комплименту. Она је играла у великим серијама које су обележиле читаво једно време, радује ме ако сам успела да макар мало додирнем такву конотацију. Што се изгледа тиче, нас две смо ипак близак род, па није ни чудо што личимо.

На филму и у серијама некако су вам увек давали исте улоге, све до новинарке Милице Милетић Томић („Име народа”), која се борила за људска права, равноправност међу половима и уопште равноправност. Које осећање је поново избацило Милицу Милетић Томић у српску реалност?

Дуго сам добијала улоге младих жена са маргина друштва, наиграла сам се таквих улога. Мислим да се ова промена десила јер сам достигла одређене године које су допустиле да људи почну да ме перципирају као старију, зрелу госпођу, а не више као девојку или младу жену. Занимљиво је да је, кад сам тек ступала на глумачку сцену, први мој посао у животу била сарадња са Дарком Бајићем, када ми је поверио улогу ДДТ у „Црном бомбардеру”. Он ме је први пут ставио пред камере, а и овај други пут, у освит „зрелог доба” он ми је поверио, опет за мене прву, улогу зреле жене.

(Фото А. Васиљевић)

Које борбе сте водили у себи трагајући за слојевима које сте слагали у лику Милице Милетић Томић?

Милицу сам тражила по себи, модификујући особине које имам у њене особине. Она је била велика жена јер је била: јака, одлучна и храбра, покушала сам те садржаје да нађем у себи, извучем их у први план, занемарим непотребно, поверујем у тај концепт и настала је моја интерпретација Милице Милетић.

Зашто све новинарке треба да буду захвалне Милици Милетић? За шта би се она борила у нашем времену? Има ли данас таквих жена?

Милица Милетић је била новинарка, имала је полигон на коме ће гласно моћи да говори своје мишљење, имала је средство за борбу, отворила је своју новинску редакцију. Таква новинарка, каква је била Милица, потребна је у сваком времену, а данас поготово. Говорила је о ономе о чему се не сме у време окупације за време Првог светског рата и пред ослобођење, отворила сиротиште где су се удомљавала деца која су изгубила родитеље у рату, била је борац за боље и племенитије друштво.  Она је била једна од првих жена на нашим просторима која се борила за женска права почетком двадесетог века. Иза себе је оставила велики, светли траг за будуће генерације. Поносна сам што сам учествовала у филму који је наше друштво подсетио на постојање такве громаде од жене каква је била Милица Милетић.

Однос друштва према породици је дефинитивно промењен у овом веку. Породица више није, како су комунисти волели да је зову, ћелија друштва. Породица је постала нешто што одузима драгоцено време од прављења новца?

Живимо капиталистички феуд, модерно ропство, а са короном дефинитивно изгледа да је време „изашло из зглоба”, али то је рекао и Шекспир кроз Хамлетова уста пре више векова... Понекад себе подсетим на оне чике и тете, кад сам ја била мала, који су се згражавали на тадашње време, а мени је изгледало сасвим безбрижно. Али свакако сматрам да је ситуација у целом свету данас далеко од безбрижног.

Одликује вас храброст, одважност, искреност. Волите Аду Бојану, аквареле и музику? У чему је њихова драж?

Хвала на лепим речима. Уживам у мојим хобијима, они су део моје личности, не бих могла без њих да будем комплетна.

Шта бисте пожелели нашим читаоцима у 2021. години?

Моје решење за црне дане је увек путовање у неки мој хоби у коме се изгубим као дете и на тај начин прегрмим лоше време, а боље сутра увек дође. Свима нам у овој години желим здравља, среће и љубави.

Три режије

У матичном Атељеу 212 сте режирали „Ножеве у кокошкама”, а у тетру „Вук”, „Крај викенда”? Каква је судбина ових представа с обзиром на нове околности?

Премијером представе „Ножеви у кокошкама” завршила сам мастер студије режије крајем септембра 2019. То је прича о младој жени у руралним пределима, која успева, уз крваве последице да се ослободи стега друштвеног система, који је, пошто је женско, не препознаје као људско биће. Дакле, представа носи феминистичку идеју у тежњи ка идеалном, или макар мало равноправнијем друштву. Моја друга режија била је за приватну продукцију „Импресарио”. Реч је о тексту Моме Капора „Крај викенда”, а тема представе је страх од старења и страх од смрти, тихи терор младости. Ниједна од ових представа се, нажалост, тренутно не игра, због свих проблема који су задесили наша позоришта у овим тешким временима. Тренутно радим на тексту Јонеска, ког би требало да поставим у Атељеу 212 следеће сезоне.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.