Не брину о светињама, а траже аутокефалност

Недавно обзнањена прича о невештом преименовању српских светитеља из лозе Немањића на фрескама у Осоговском манастиру код Криве Паланке изненадила је и револтирала грађане Србије. Грађане Северне Македоније није баш толико – слично фалсификовање историје, али и друга непочинства према сакралним објектима из периода српске средњовековне државе и потоњим дешавају се деценијама, па и дуже. С тим што неки на то гледају као на неопростиво скрнављење православних светиња, други као на угрожавање и уништавање културно-историјске баштине, неки као на затирање трагова српског постојања на овим просторима, а неки, опет, као на (праведну) освету „окупаторима”.

Из које год визуре гледали, чињеница је да су неки храмови који су припадали Српској православној цркви тренутно у непримереном стању. Девастирани, запуштени, опустели или сасвим разрушени. Све манастире и цркве присвојила је непризната Македонска православна црква, која се од српске неканонски одвојила 1967, док канонска, аутономна Православна охридска архиепископија СПЦ, која је септембра 2018. обележила хиљаду година од оснивања, литургијску службу обавља у објектима попут станова, викендица, хала... На питање ко је одговоран за овакво стање неких од најзначајнијих средњовековних цркава и манастира на тлу Северне Македоније, његово блаженство архиепископ охридски и митрополит скопски г. Јован (Вранишковски) за „Политику” одговара: „Сматрам да неће изгледати претенциозно ако кажем да је та немарност последица стања раскола у којем се МПЦ налази већ деценијама. Када човек примети немарност коју показују, питаће се како они очекују да имају признату аутокефалију, а притом да нису одговорни чак и о најсветијим стварима.”

Како додаје, за катастрофално лоше стање средњовековних цркава и манастира у Северној Македонији, а чији ктитори су били српски владаоци средњег века, одговорна је највише МПЦ, јер јој је држава, која је управљала њима у периоду социјализма, предала у власништво све храмове и манастире још 1991. године. „Али када je већ држава увидела да је МПЦ неодговорна, кaо што и јесте, а она је неодговорна већ годинама, онда треба да нађе начин да се сама брине о њима, јер су они одавно проглашени споменицима културе. Нажалост, добија се утисак да и држави одговара да се нико о њима не брине и да они пропадају”, истиче поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА).

Милош Стојковић из Српског културно-информативног центра „Спона” из Скопља, организације која је алармирала јавност у вези са Осоговским манастиром, пре месец дана за „Политику” је навео да при обнови манастира Лешак близу Тетова (главну цркву су минирали и готово целу уништили албански терористи из ОНА, августа 2001. године) није обновљено и двојно посвећење Светом Атанасију и Светом кнезу Лазару, већ су фреске и помињање кнеза Лазара једноставно избрисани. А таквих примера има још. Угрожена је, рецимо, и задужбина цара Душана и царице Јелене из 14. века – манастир Успења Богородице у селу Матејче, Скопска Црна Гора.

Можда би се нешто променило уколико македонска држава поступи по пресуди Европског суда за људска права и региструје ПОА (део цркве који се почетком овог века вратио у духовно јединство са СПЦ)? Шта би уопште та регистрација променила у функционисању ове архиепископије, да ли би утицала на повећање броја верника, монаштва и свештенства? „Регистрација у суштинском смислу нас неће направити већом црквом него што јесмо сада, нити може да увећа наш црквени углед који смо стекли страдањем. Ипак, то нам је потребно због правне комуникације у држави у којој се налазимо. Немајући правни статус, ми не можемо да поседујемо цркве, не можемо да градимо нове, не може нико да нам поклања имање, не можемо имати чак ни банкарски рачун. Та елементарна права не можемо поседовати уколико нисмо правни субјект. А тиме држава жели да нам отежа чак и елементарну егзистенцију кад јој већ није пошло за руком да нас потпуно уништи”, каже архиепископ Јован.

Сходно томе, не очекује ни да ће у догледно време имати могућности да служе у „класичном” храму у С. Македонији: „Док су на власти ови који могу свима и све да обећају, а ништа да не испуне, не можемо ништа очекивати.” На питање да ли врх СПЦ треба да се више меша у решавање проблема ПОА и да ли то можда треба да чини и држава Србија, архиепископ охридски Јован примећује да свака држава у свету и сваки појединац имају право да се мешају тамо где се не испуњавају основна и међународним конвенцијама загарантована људска права. Права о слободи вероисповести су управо међу таквим правима. „Но, проблем је што држава Северна Македонија разуме само језик санкција. Када сам први пут био у затвору 2005. године, потребно је било наметање санкција у авио-превозу да би ме ослободили из затвора. Изгледа да власти разумеју само тај језик”, истиче архиепископ охридски и митрополит скопски, који је, остајући веран духовном јединству православне цркве, неколико пута затваран, јер државни органи С. Македоније већ деценију и по налазе разлоге да га прогањају.

Политичка одлука да нас суд никада не региструје

Европски суд за људска права у Стразбуру у новембру 2017. године наложио је Скопљу да региструје ПОА као посебну верску заједницу. Пресуда је у марту следеће године постала правоснажна, а у јуну те 2018. поднет је захтев Основном суду у Скопљу да је испуни. „Тек пре три месеца, сасвим без икаквих правних образложења, наш захтев је одбијен”, каже архиепископ охридски и митрополит скопски г. Јован. ПОА се жалила Апелационом суду у Скопљу и чека одговор. „Али, како смо неформално сазнали, извршна власт је донела политичку одлуку да нас суд никада не региструје. Таква надређеност извршне власти над судском у Републици Северној Македонији је могућа, нажалост и нормална”, додаје он.

Нова монографија о Марковом манастиру после девет деценија

У сарадњи Балканолошког института САНУ и ПОА пре годину дана објављена је монографија ауторке Марке Томић Ђурић „Фреске Марковог манастира” код Скопља, задужбине краљева Вукашина и Марка Мрњавчевића из 14. века. „То је заиста велики подухват, али се на њега чекало деведесетак година, колико је прошло од последње објављене монографије о том манастиру. У сваком случају, ова монографија је капитално дело, а за таква капитална дела увек смо спремни да сарађујемо са посвећеним ауторима, посебно са институтима САНУ”, каже архиепископ охридски Јован.