Субота, 23.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Зоран Миливојевић за „Политику”: Поништавање људског бића

Оно је последица цивилизацијски ретроградне праксе, настале на идејама „постистине”, „политичке коректности”, „ратника за социјалну правду”, нови облик шиканирања свих оних који се не слажу с мишљењем једне групације
(Срђан Печеничић)

Конфликти су неодвојиви део друштвеног живота. Конфликт можемо да дефинишемо као сукоб две жеље (интереса) које се међусобно искључују. У том смислу конфликти су присутни између родитеља и деце, двоје супружника, шире породице, суседа, локалне заједнице, друштвених група. Конфликт треба схватити као сукоб жеља или интереса, а не као она понашања која користи неко ко жели да превлада у конфликту. Другим речима, агресивно понашање није само по себи конфликт, већ је израз конфликта.

У цивилизацијским оквирима постоје две врсте разумевања конфликта: оно које је цивилизацијски „више” и оно које је „ниже”. Виша врста се односи на конфликте, критике, дебате итд., који се врше из позиције самопоштовања и поштовања друге стране, било да је реч о појединцу или групи. Виши облик је могућ само онда када људи разликују другу особу од њеног понашања, мишљења, уверења, поступака или резултата тих поступака. Нижи облик је могућ онда када се не прави ова разлика, тако да се у спору напада друга страна као особа, личност, људско биће.

Напад на особу и аргументе

Ово разликовање је познато од античких времена као напад на особу (лат. ad hominem, ad personam) и као напад на аргументе које заступа друга страна, то јест на „ствар” за коју се она залаже (ad rem).

Када се у конфликтима напада „ствар” за коју се залаже друга страна, указује се да њена аргументација није логички исправна; да информације на које се позива нису истините; дају се супротни аргументи итд. У конфликтима у којима се напада личност саговорника довољно је рећи: Не слушајте ову будалу.

Док је у конфликтима ad rem осећање љутње легитимно осећање, јер је оно усмерено на промену понашања друге стране, за конфликте ad personam типична су осећања презира и мржње. У презиру се други доживљава као безвредан, због чега га треба исмејати, понизити, одбацити и игнорисати. У мржњи други се доживљава као зао и опасан, због чега га треба уништити – ако не физички, онда психички и социјално.

Из аспекта кохезије једне заједнице конфликти који су усмерени на ствар су конструктивни, док су конфликти усмерени на личност – деструктивни. У првом случају друга страна је противник, а у другом случају је непријатељ. Друштво у коме између њених припадника, појединаца и група постоји много непријатеља јесте „поцепана” заједница.

У домаћем политичком животу напади на личност су постали устаљена пракса свих укључених актера. Вероватно су медији који заступају нечији политички интерес најдаље отишли у том несрећном правцу. Понашање одборника у скупштини врви од напада на личност „непријатеља”. Вероватно је процењено да такво понашање оставља најповољнији утисак на бирачко тело. Када би бирачи и сами били на одређеном цивилизацијском нивоу, вероватно би кажњавали такво некултурно понашање. Али изгледа да никоме није стало до подизања колективне културе конфликта, већ напротив.

Виртуелне друштвене мреже омогућиле су сваком власнику налога да каже шта мисли о неком политичару или јавној личности, о неком његовом поступку који не одобрава, што у највећем броју случајева укључује увреде, етикете и друге облике напада на личност.

Идеје „постистине”, „политичке коректности”, „ратника за социјалну правду” и сличних идеологија доносе нам талас једне цивилизацијски ретроградне праксе, која се назива „култура поништавања” (енг. cancel culture). То је нови облик шиканирања свих оних који се не слажу с мишљењем једне групације, то јест не слажу се с одређеном идеологијом.

На мети јавне личности

Уколико се неко усуди да изнесе неко мишљење које није „политички исправно” на њега се сручи острашћена руља истомислећих која у својим коментарима дату особу исмева, дисквалификује, омаловажава и на крају бојкотује. То се посебно односи на јавне личности које имају велики број пратилаца, тако да њихове изјаве имају значајан социјални утицај. Најагресивнији су они пратиоци који се на основу једне изјаве разочарају и презру некога кога су годинама поштовали. То чини да су многи застрашени могућим бојкотом, тако да одбијају да учествују у јавном дијалогу.

Без слободе изражавања нема друштвеног дијалога, а без њега нема здравог друштва. Политичаре вероватно не можемо променити, али у својим породицама можемо избећи нападе на личност и јасно указати, поштујући себе и другог, шта нам смета у туђем понашању.

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Саша Микић
Аутор заборавља само једну ствар, која се тиче друштвених мрежа, односно интернета, а то је анонимност. Једна је ствар када дођете у конфликт са особом ''очи у очи'', односно када је и та друга страна стварна личност, а сасвим друга када се суочавате са нечијим измишљеним алтер егом. Тада на површину испливавају најгоре особине личности и најприземније вређање оног са чијим мишљењем се не слаже, јер је заштићен (бар он тако мисли) потпуном анонимношћу, карактеристично за кукавице и морално слабе
zoran stokic
Šta je tolerancija? Zapitao se Volter i rekao: „tolerancija je nužna posledica saznanja da smo pogrešivi. Grešiti je ljudski. Mora nam biti jasno da su nam drugi potrebni radi otkrivanja i ispravljanja grešaka.“ Čak i naše najsigurnije znanje naučno je hipotetičkog karaktera. Ono što još nismo naučili od građanskog društva i nauke - jeste to - da nas ka rešenju problema i opštem boljitku mogu voditi principi: pogrešivosti (da smo kao ljudi pogrešivi), razumne rasprave i približavanje istini.
Радомир
Сјајан текст! Посебно ми се свиђа дио који говори и друштвеним мрежама и чињеници да је захваљујући истим свакоме дата могућност јавне ријечи. Знамо да је већина увијек дезоријентисана, површна, подводљива, што је било подношљиво док је глас разуминије, умније, напредније мањине био гласнији... А сад...
Berislavci
Kritika ad hominem najcesce se zavrsava uvredama. Kako reagovati na uvredu? U cilju poboljsanja kulture dijaloga, evo poucne price. Naime, zalio se jedan mladic mudracu, govoreci:" Svi me vredjaju, mnogo vredjaju, kako da reagujem"? Mudrac ce na to mladicu: "Ako ti ja dajem poklon a ti ga odbijes, ciji je poklon"? Mladic se malo zamisli pa odgovori: "Poklon nije moj, Vas je"! Mudrac nastavi: " Ako te ja uvredim, a ti NE REAGUJES, cija je uvreda"? -"Nije moja, Vasa je", odgovori mudro mladic.
korporativni ljudski resurs
Našem javnom prostoru, otrovanom konfliktima, kako gosp. Milivojević kaže, nižeg nivoa trebaju ovakvi dragocjeni korektivi.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.