Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Једно јутро у Пекингу

Хутонг, уске улице са препуним двориштима. Хаос и лепота на једном месту. Очаравајуће капије и врата. Мирише храна, смрди смеће, мимоилазе се доставна возила и бициклисти, понеко ту прошета и у пиџами. Кесе пуне поврћа остављене раном зором испред малих ресторана, а ред се већ формирао испред мале пиљаре на ћошку.
Бициклом кроз Пекинг (Фото А.Ш.К.)

Далида ме чека у БМЦ-у, морам да пожурим. Гледам шта ћу да обучем, неко куца на врата. Достава са Таобао, обожавам Таобао, све што нисам ни знала да постоји може тамо да се нађе.

Узимам маску и излазим из стана, поздрављам баку комшиницу и њеног унука у приземљу. Сваког дана раде заједно, скупљају и преслажу пластичне боце. Бака је строга, осетим то у тону којим му се обраћа, свакодневно су заједно док су му родитељи на послу.

Поздрављам портира на капији, и он поздравља мене. Стално је насмејан, живи ту у соби иза портирнице, увек је на послу и увек је насмејан. Једном ми је помогао да пронађем пакет који ми је стигао а нисам знала где су га оставили. Ја му се обраћам на  енглеском, могла сам слободно и на српском, а он мени на кинеском. Разумели смо се савршено!

Већ сам на пешачком прелазу, самопоуздано пружам први корак и дижем леви длан као знак да покажем возачу да мора да стане. Другачије ћете тешко прећи! Насмејем се благо себи у браду на сећање од пре две године, кад сам први пут видела ту улицу и помислила да је никад нећу прећи јер се возачи једноставно не заустављају, мораш да их зауставиш ти!

Ветар носи мирис баозија из радњице преко пута улице. Не могу да се не зауставим ту. Мајка, отац и син, ту су од јутра до вечери, само они раде. Отац чисти и припрема састојке, мајка пуни, а син проверава огромне кошаре од бамбуса у којима се баози кува на пари, и продаје их. Поздрављам их: „Нихао! Лианга”, и показујем која два да ми спакује. Дечко зна неколико речи енглеског. Баози је врео, али не могу да чекам да се охлади.

Баози за доручак (Фото А.Ш.К.)

Уживам у сваком залогају док прелазим још једну улицу на путу до метро станице Схилипу.

Рано је јутро а већ је све тако живо, лево на великом платоу старији суграђани су изашли да упију то мало драгоценог сунца пре него што наступи дуга и хладна зима у Пекингу. Неки чекају у реду да их ошиша мобилни фризер, односно фризер њихове генерације. Импровизовани салон на улици, две столице и бакица која спретно барата маказама.

Мирис воћа из воћаре шири се улицом, доминира дуриан, чини ми се да је увек у сезони, већ сам се навикла на тај мирис. То је сада за мене мирис обиља, обиља воћа и поврћа која налазим у кинеским продавницама.

Старији човек црне косе са малом белом пудлицом у крилу поздравља ме смешом. Увек је насмејан и сваки пут поздрави и мене и мог мужа, кад год прођемо поред његове продавнице цигарета и алкохола. Наравно, породични посао. Једном сам видела његовог сина како са маском за хидратацију лица услужује муштерију.

Фризер на улици (Фото А.Ш.К.)

Насмешила сам се, не толико због чињенице да он на послу носи маску и хидрира лице, него више због чињенице да ми то више и није толико чудно.

Заправо, мислим да је супер, зашто да не, ту ионако проводи скоро цео свој дан! Кад проведете неко време у Кини, и видите све и свашта, ништа вам више није чудно и ви се опустите. Више не брините шта ће неко да каже и помисли ако идете улицом и певушите. Пева вам се јер сте весели и не занима вас шта други мисле о томе.

Испред фризерског салона поред чују се песма и повици. Тако је сваког јутра, лети сви запослени изађу испред локала, зими су унутра, певају и договарају се, тако ми делује! Не знам шта запослени мисле о томе, али изгледа као да им не смета.

Силазим у метро станицу, старија госпођа чисти рукохват покретних степеница, погледи нам се укрстише, насмешимо се једна другој. Пожелела сам да је фотографишем, њено лице било је из неког другог времена, из прошлости, далеко од модерне Кине каква је данас.

Станицом одјекује глас са звучника који најављује возове, чујем Јин’анкиао мој правац, али нема шансе да стигнем, нисам ни чекпоинт прошла. То је у Пекингу обавеза на свакој метро станици, скенирање торби и људи. У почетку ме нервирало, али сам се навикла. После ми је било чудно кад сам у Шангају видела да само торбе скенирају.

Шминкање на станици (Фото А.Ш.К.)

Стављам своје слушалице и палим музику. На платформи је гужва, воз долази после два минута. Препун! Улазим, нема шансе да чекам наредни још два минута, осим тога возила сам се у горим и пунијим београдским градским превозима.

Овде је макар културица, можда вам је нечији лакат у бубрегу али свако гледа своја посла, односно свој телефон.

Пекиншки метро је најбољи метро у коме сам се икада возила! Гужва је искључиво у време шпица. Не могу да дохватим телефон  из унутрашњег џепа. Можда бих мало бацила поглед на „Тик ток”, омиљену забаву већине док се возе метроом.

Поглед на Забрањени град (Фото А.Ш.К.)

Помислим како је у Србији још ноћ, шта ли раде Беба и Бела, да ли спавају на својим местима. Беба је сигурна скочила на кревет, кеви испод ногу. Бела је на свом месту, а Ајсица сигурно у својој кутији (кревет од палета направљен специјално за њу).

Из тог мог сна о кучићима тргне ме глас са разгласа, Донгси. Излазим из воза и утапам се у масу, сви журимо ка линији 5. Нема стајања, маса ме носи. Ево га воз, врата се затварају. И ево ме, већ на Беиxинкиао, вожњу плаћам „кју-ар” кодом са телефона. Што се више возите, вожња вам је све јефтинија!

Бицикла чекају путнике (Фото А.Ш.К.)

На излазу са станице мирише храна, а људи, скутери, бицикле, иду у свим правцима. Размишљам да ли да узмем бицикло. Ипак ћу да прошетам, касније ћу ићу на своју омиљену руту око Тиан’ананмена и Забрањеног Града.

Дан је прелеп, ведро и сунчано небо, уживам у зрацима сунца док шетам кроз хутонг, уске улице са препуним двориштима. Хаос и лепота на једном месту. Очаравајуће улазне капије и врата. Историја на сваком ћошку. Мирише храна, смрди смеће, доставна возила и бициклисти се мимоилазе, ту понеко прошета и у пиџами, мале пудлице и хутоншки пси се поздрављају.

Старе капије и мале радње у Пекингу (Фото А.Ш.К.)

Препуне кесе поврћа остављене раном зором испред малих ресторана. Ред се већ формирао испред мале пиљаре на ћошку где се продаје неки специјални сос. Због тога је ред испред. Хутонг се одавно пробудио.

Срећна сам што могу поново да шетам овим улицама јер је месецима у јеку ковида није било могуће ући у било који кварт, осим онај у коме  живите.

Стижем до Далидиног центра, седам у двориште испод великог дрвета, она нам доноси џезву са кафом. Причамо о предстојећем курсу. Срећна сам што живот полако почиње да личи на оно што смо навикли пре пандемије, макар овде, макар на тренутак.

 

Ања Шушак Кубурућ, Пекинг

 

 

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 

 

 

Коментари23
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zoran
Prošle godine sam bio sa suorugom 10 dana u Kini pa naravno i u Pekingu. Anja probudila si nam lepe uspomene. Hvala na prelepom tekstu. Pozdrav iz kišnog Sidneja PS Piši bam opet
NYC 10022
Anja, divan text ! Uživala sam čitajući .. Pozdrav iz Njujorka
Putnica
Kad sam bila u Kini pre par godina, imala sam veoma slicno iskustvo u Pekingu: ljudi uglavnom gledaju svoj posao (mada belci mogu da budu atrakcija), nema nekih kompleksasa pa da se brinu sta ce komsija pomisliti, ima dosta piljarnica sa raznim djakonijama, a metro je odlican!
Daške
Prelep tekst! Anja, hvala Vam!
propovednik
Ko nebi zavoleo ovakvo okruženje,,?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.