Недеља, 05.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: Милица Вучковић

Жене су мангупи и траже своје место у друштву

Сликарство је њен позив, али објавила је и роман „Болдвин”, у којем је писала о женском алкохолизму, рушећи стереотип да је то само мушки проблем. Уз то је и мајсторица тетоваже и власница кафане „Вјеран пас”
Милица Вучковић, а иза је њена слика „Истрајност” (Фотографије лична архива)

Милицу Вучковић можемо представити на неколико начина: као Београђанку, која воли свој град, не намерава да га напусти, већ у њему покушава да преживи и „остане нормална”; као академску сликарку која иза себе има десетак изложби; као награђивану списатељицу; као мајсторицу тетоваже.

У свакој од тих улога она се по нечему издваја од других, а ипак као да говори „заједничким гласом” уметника своје генерације, отворено, без улепшавања.

Све је почело од лампе

– Почела сам да цртам од малих ногу. Имали смо једну жуту лампу у родитељском стану, сада је она код мене у кући, увек сам цртала ту лампу. Умела сам да је прикажем у простору, тродимензионално, и када одемо негде у госте, па кад сви родитељи хвале своје мале „генијалце”, знате већ како то иде, за мене би моји рекли: „Наша Милица баш лепо црта, хајде, сине, нацртај нешто”, а ја нацртам ту лампу и сви се одушеве – присећа се наша саговорница.

Нису, међутим, њени родитељи били баш срећни кад су чули да Милица жели да студира сликарство, наговарали су је да оде на архитектуру. Ипак, нису је спречили у идеји да упише академију, напротив, подржали су је.

И тако је 2012. дипломирала на одсеку за примењено сликарство у класи професора Мирослава Лазовића, на Факултету примењених уметности у Београду. Сад ту припрема докторски рад. Од 2014. члан је УЛУПУДС-а, са статусом самосталног уметника.

– Нико, чак ни у мојој широј фамилији, не бави се уметношћу. Отац је доктор геодезије, мајка је завршила политичке науке, брат је фармацеут. Мада је тата из хобија сликао, и када смо живели у немаштини, продавали смо његове слике, оне су нас спасиле. Можда одатле моја дубока веза са сликарством – нагађа Милицa.

Док слика, објашњава, нема намеру да нешто каже, већ да нешто нађе.

– Сликам, тражим, и када га нађем, слика је готова. Знам да људи мисле за моје слике да су мрачне, али ја их не видим тако. Оне су Роршахова мрља, свако у њима види оно што је у њему самоме. Занимају ме посматрачи, наравно, занима ме, начелно, перцепција уметничког дела код различитих посматрача, управо о томе сада и пишем у свом докторском раду – наводи наша саговорница.

Збирку кратких прича под називом „Рој”, коју је сама илустровала, објавила је 2014. године у издању „Апострoфа”. За причу „Једу људи и без ногу” (2017) освојила је прву награду на регионалном конкурсу „Бибер”. Свој први роман „Болдвин” (издавачка кућа „Лом”) читаоцима је представила 2019. године и он се нашао у најужем избору за две угледне књижевне награде, „Виталове” и „Биљана Јовановић”.

– Овај роман настао је у мени једном заиста тешком животном периоду, усамљеничком. Празан папир била је једина преостала адреса на коју сам могла да се обратим. Мислим да је разрачунавање с личним демонима увек и нужно друштвени активизам, осим кад профитирамо над јадиковањем и глуматањем жртве, то је патетика, то није активизам, то су јефтини поени и данас то људи масовно раде – сматра наша саговорница.

У „Болдвину” се бави женским алкохолизмом као једном важном, а скрајнутом појавом.

– Верујем да је то битан глас у књижевности, јер се такав наратив увек везује за мушкарце, навикли смо да је то „мушка тема”. Они су боеми, пишу о својим кафанским искуствима, увек су ту неки рум, виски и проститутке, а жене пишу љубиће и на корицама имају розе медведиће. Било ми је важно да се разрачунам с тим стереотипом. „Болдвин” је роман о женама које су мангупи, о женама које траже своје место у оваквом друштву – истиче ауторка.

Како „уклапа” сликање, писање и приватан живот, односно слободно време?

– Никада не пишем и не сликам упоредо, немам капацитет и за једно и за друго. Када пишем, углавном цртам, јер ме то растерећује. Тренутно приводим крају нови рукопис, планирам ове године и своју докторску изложбу, пројекат „Перцепција уметничког дела код класно различитог посматрача”. Биће слика, биће и неких перформанса, биће забавно – открива уметница.

Kад не слика и не пише, додаје, посвећује се пословима у којима има новца. Тетовира и ради у својој кафани „Вјеран пас”, коју је с дечком отворила пре две године.

– Није то кафана у правом смислу речи, то се тако каже, већ је бар-галерија у којој организујемо изложбе, књижевне вечери, разна занимљива дружења. Будући да сам од шеснаесте до 26. године радила у угоститељству (била сам подстанар и плаћала школарину на факултету), могу да кажем да тај посао добро познајем, и то искуство сад ми је добродошло. Сви питају за име кафане; назвали смо је по песми панк групе „Термити”. Наиме, волим панк и интимно верујем да је то мој стил живота – објашњава Милица.

Кад заради довољно новца, наставља, остави „Вјерног пса” на чување и оде у Херцег Нови на месец-два.

– Сва моја путовања завршавају се сада у том месту, мрзи ме више да путујем било где даље. Ту по читав дан читам и спавам на барци, док мој момак лови рибу коју увече једемо. Он кува, ја најчешће спремам само кртолу и салату. Ако се ужелим спорта, ходам, трчим и радим згибове на шипци за трешење тепиха – признаје.

Како је пандемија утицала на њен рад?

– Као и сви који нису били егзистенцијално угрожени, добила сам много више времена за себе него у нормалним животним околностима. Успела сам да завршим рукопис брже него што сам планирала. Свакако, осећам се лицемерно да о томе говорим кад знам колико је људи остало без оброка, без посла, без крова над главом, и на послетку, заправо пре свега, без својих ближњих – каже Милица.

„У Вјерном псу” са пријатељицом, књижевницом Ланом Басташић и својим љубимцем Кочом

Тетоважа, панк и занат

Једном приликом навела је да се тетоважом бави као занатом од којег живи. Да ли то значи да од сликарства и писања то (још) не може?

– У свет тетовирања ушла сам јако давно, онда кад то није било популарно као сада. Ако сам некада тетоважу и сматрала уметношћу, сада не видим то тако. Цртање је уметност, тетовирање је занат, данас веома профитабилан. Од сликарства не могу да живим, јер је Србија сиромашна земља. Овде људи једва да имају за основне егзистенцијалне потребе, а камоли да купују уметност. Oни који за то имају новца у круговима су до којих је тешко доћи сам. Ипак, могу да кажем да последњих година солидно зарађујем и од сликарства. На каријеру уметника мора дуго да се чека и пуно да се улаже. Ко у међувремену не одустане или не полуди, успеће – уверена је Милица.

Да ли је у свему томе успела да нађе некакву равнотежу?

– Не верујем да сам постигла било какву равнотежу, нити да ћу је икада постићи. У мени одувек живи некакав немир, мислим да ме он и гони да радим – одговара уметница.

Ову слику Милица је назвала „Они само раде свој посао”

Фикс-идеје

– Желела сам још као мала да се бавим сликарством, да упишем академију, иако сам завршила математички смер у Тринаестој београдској гимназији. Нисам из породице која је имала средстава да ме од малена „школује за уметника”, то је луксуз, требало је да се образујем за озбиљан посао, с којим човек може да се ухлеби. Читав живот сам ишла на такмичења из математике и физике, то ми је ишло, било ми је логично све што се ту дешава, али и досадно, јер је свака наука егзактна. Уметност ме је привлачила, пошто је неизвесна. И код живота највише волим управо ту неизвесност. Одустала сам вероватно од многих фикс- идеја, али сам нашла друге. Човек не одустаје од важних ствари, а ако је већ одустао, онда му то и није било довољно важно – сматра Милица.

Несхваћеност

– За мене су потреба за сликањем и потреба за писањем као потреба за водом и потреба за храном. Различите су и обе сасвим неопходне, а људи често бркају та два нагона, па када су жедни узму да једу. Зато сам у једном разговору с Енесом Халиловићем, за часопис „ Eckermann”, упоредила скрибоманију с гојазношћу. Без обзира на медиј, човек је заувек онемогућен да с другим човеком искомуницира све што жели, осуђен је на несхваћеност, на заробљеност у себи. Да се послужим математиком, то су као две паралелне дужи, оне могу да буду јако близу, али никада се неће сусрести, ићи ће у недоглед тако паралелне. Тако видим сваку комуникацију – примећује Милица.

Бали и Херцег Нови

За време основних студија Милица је добила стипендију индонежанске владе за једногодишње усавршавање на Балију, преко уметничког програма „Дармасисва”, и тамо је учествовала у разним сликарским, цртачким и вајарским колонијама. Након тога је, каже, одлазила неколико година на по три месеца да на Балију ради, да тетовира.

– Зарађивала сам добре паре, била ми је жеља да останем тамо да живим. Али онда када сам то учинила могућим, вратила сам се. Није то за мене, тај „пош” свет. Све што има на Балију, има и у Херцег Новом, и више, јер он има и душу: палме, море, барка, риба, јутарња ракија на шкверу с рибарима, мало капра и рузмарина да се убере на путу ка кући. Шта ми више треба – расположено ће наша саговорница.

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sasa Trajkovic
Комплимент овој младој дами која је имала снаге и храбрости да не одустане од свог сна и што је још теже да живи у њему... Бојим се да они који нису креативци несхватају да уметност није посао то је филозофија живота која је можда наближа усамљеничком животу испосника. Уметник ствара у тишини свог атељеа стално загледан у себе али кроз себе и у цео свет у једном уметничком делу саткане су све личне тајне уметника али и туга целог света. Бити уметник а усто и дама је достојно мангупа са асфалта.
Чеда Хиландарац
Жене су мангупи само у "Марвеловим" фантазијским серијалима, и хвала Богу што је то тако. Лепше им стоји улога универзалне Богородице, посвећене, храбре, нежне и непобедиве, него "силе" од 50 кила, истетовиране и напућене табаџијке са чизмама на платформе која тамани монструме од 250 кг. Будимо реални: теже је родити дете (мушкарцу немогуће!) и одгајити га да буде човек, него бити мангуп(киња?) и задобити поштовање других празноглавих мангупа. Па ваљда је то јасно на први поглед!?
Милош
Чедо, нисте у праву. Марвел се истиче комичношћу својих фантазија, али не одступа битно у приказу женских ликова (па ни мушких) од других. Време у којем су у уметничким делима могли да постоје ликови као што су Наташа и Пјер Безухов (Рат и мир) је давно прошло. Суприжничка верност и посвећеност породици, нажалост, више нису у моди. Ако таквих ликова и буде понегде, они служе да би им се потсмевали.
Mrga
Odavno lepši i bolji intervju sa nekim likovnim umetnikom nisam pročitao! Rekao bih, izuzetna osoba.
zoran stokic
Sledbenici građanske kulture koje smo počeli da razvijamo od doba kneza Mihajla ipak postoje. Bez kulture i kulturnih uzora čovek bi bio poput deteta ometenog u razvoju, nesposoban da preživi! Da li je despotski kulturni model (autoritarna svest, identitet ega, nesposobnost da se vode argumenovane rasprave, nesposobnost za sapatnju; žene su tu samo mašine za rađanje itsl.) bolji za Srbe od zapadne građanske kulture? Kako se moglo dogoditi to da se ovakvo pitanje postavlja u XXI veku?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.